Pogrešna za mene

17.

ANASTASIJA

Život mi je pokazao novu dimenziju komplikovanosti sada kada sam zvanično u vezi posle toliko godina i to sa tipom osobe od koje bi svaka iole normalna osoba pobegla. U Stefanovom i mom odnosu se nije ništa drastično promenilo, osim što možda za nijansu više razgovaramo.

On je više odsutan nego što je prisutan, a ja ne bunim jer mi to pruža osećaj neke sigurnosti jer sam na to navikla. Zatrpavala sam se poslom i prihvatanjem novih slučajeva, a to mi je u ovom periodu odgovaralo jer mi je pružalo neki neobjašnjivi osećaj sigurnosti. 

Pokušavala sam da pređem preko svih trzavica koje sam u proteklom periodu imala, ali ovoga puta mi to nije polazilo za rukom. Dijanina prethodna otmica me izrazito potresla iako je cela situacija rešena kroz relativno kratko vreme. Trudila sam se da budem uz nju, ali cela ta situacija je u meni budila traume koje zapravo nikada nisam uspela da prevaziđem. Jedina dobra stvar koja je proizišla iz svega toga bilo je naše prijateljstvo koje je svakim danom postajalo sve čvršće. Nisam delila mnogo toga sa ljudima, ali Dijana je bila prva osoba u čijem sam se društvu osećala prijatno i opušteno. 

Novina u mom životu bila je ta što sam počela da uzgajam cveće, ni sama ne znam zašto sam se odlučila na taj korak i verujem da je to bila jedna od mojih impulsivnih odluka doneta u trenutku. Jednostavno sam u izlogu cvećare ugledala orhideje i odlučila da ih ponesem sa sobom u stan, iako nikakvog iskustva sa biljkama nisam imala. Volela sam izazove te mislim da sam se zbog toga odlučila na izuzetno osetljive biljke koje nisu bile za početnike poput mene.

Tragala sam za informacijama o zalivanju orhideja i načinu kombinovanja različite prehrane da bih im produžila cvetanje, ali nisam ni sumnjala koliko to zaista komplikovano može biti. Negde na polovini videa, prekinulo me zvono na ulaznim vratima.

Nisam nikoga očekivala, ali Stefan je imao običaj da nenajavljeno svrati. U početku sam se bunila, ali vremenom sam shvatila da ga ne mogu promeniti i jednostavno sam se navikla.

“Stižem!” -Viknem po navici, iako me zbog zvučne izolacije sigurno neće čuti.

“Mogao si makar da se najaviš…” -Kažem otvarajući vrata, ali ugledam pogrešnog brata.

“Nemanja, šta ti radiš ovde?” 

U poslednje vreme njegovo nenajavljeno pojavljivanje nikada nije donosilo dobre vesti te misli počinju da mi lete na sve strane. Stefan mi se nije javljao od sinoć, a ni sa Dijanom se nisam čula od prošlog ponedeljka. Gledala sam ga iščekujući odgovor, a on je samo izgubljeno ćutao zagledan u zid iza mene.

“Nemanja, progovori! Gde je Stefan?!” 

“Nemam ideju, verovatno trenira ili radi.”

“Gde je Dijana?”

“Trebalo bi da je sa decom u parku, pokušavajući da ih izmori pred spavanje.”

“Šta tražiš onda ovde?”

“Zar ne mogu jednostavno da posetim prijateljicu?”- Uzvratio mi je pitanjem.

“Od kada si počeo da živiš sa Dijanom u stanu si do šest, a to vreme je odavno prošlo. Uz to ni jedan tvoj dolazak u prethodnom periodu nije bio ni malo bezazlen. Dakle reci mi zašto si zaista ovde?” -Upitno sam ga pogledala prekrstivši ruke na grudima, jer mu nisam verovala.

“Mislim da je najbolje da razgovaramo unutra…” -Jednostavno je prošao pored mene i ušao u stan smestivši se u uglu prostorije. Zaključala sam vrata i krenula za njim, nadajući se da će progovoriti. 

“Hoću da zaprosim Dijanu!” -Izjavio je nervozno se igrajući sa prstima.

“Molim?!”

Gledam ga sa nevericom ne znajući da li da se smejem ili da plačem. Meni ova situacija nije bila ni malo smešna, a on je i dalje izgledao izgubljeno.