Pogrešna za mene

14.

ANASTASIJA

Nisam očekivala da će u vezi ovoga biti u pravu, ali nakon što se Dijana u stan vratila sa Nemanjom ja sam se povukla i ostavila ih, pitajući se kako je to uspeo. Stefanova pronicljivost me izbacila iz takta, trenutno sam samo želela da se bacim u svoj krevet i utonem u san. Realnost je postala previše komplikovana za mene.

Čak i pored njegovog otvorenog poziva u stan, po prvi put sam odbila da ispunim njegov zahtev. Bila sam ljuta na njega, iako za to nije postojalo razumno objašnjenje. Trebalo mi je vreme da razbistrim misli, a jedna noć neće biti dovoljna.

Nakon ulaska u stan uputila sam se pravo u kupatilo sa željom za jednim dugim kupanjem. Međutim u dnevnom boravku me dočekalo upaljeno svetlo zbog koga sam se zaledila u mestu. Razmišljala sam koliko bi mi bilo potrebno da istrčim nazad kod obezbeđenja, ali šanse mi nisu bile dobre nakon što sam zaključala vrata.

Život mi je preleteo ispred očiju dok sam premošljala svoje opcije za beg. Osećala sam se zarobljenom i jedino što sam uspela je da drhtavim rukama iz torbe izvučem suzavac. Trebala sam poslušati Stefana da nosim pištolj sa sobom, ali sada je bilo prekasno.

"Koliko još planiraš da stojiš u hodniku?" -Prepoznala sam muški glas i izdahnula sa olaakšanjem, pre nego što se moja panika pretvorila u bes.

Ušla sam u prostoriju i ugledala ga kako opušteno ispija viski na ugaonoj garnituri. Izgledao je kao da uživa u piću, dok mu je gornji deo trenerke bio podvrnut do laktova. Zamenio je uglađeno odelo ležernijom garderobom, što znači da je prethodno bio u svom stanu.

"Šta tražiš u mom stanu?!"

"Dobio sam ključ onog dana kada si se uselila u njega, tada je to bila predostrožnost. Bolje pitanje je šta te navelo da se predomisliš?"

"Upao si mi u stan poput provalnika i to je prvo što ćeš mi reći?! Stefane, gubi se odavde."

"Čemu ta nervoza?" -Ostavio je čašu i u par koraka se našao ispred mene, dok mi se njegov topli dah spuštao niz vrat.

"Mislio sam da ću ti nedostajati, sa obzirom na naš prethodni susret." -Glas mu je postao hrapav.

Adrenalin koji sam prethodno osećala još uvek je bio previše jak da bih uopšte poželela bilo šta sa njim. Srce mi je još uvek tuklo kao da će iskočiti iz grudi, a ruke su drhtale iako sam pokušavala da ih smirim.

"Nestaneš na tri nedelje bez i jedne reči, upadneš mi u stan poput provalnika i šta tačno očekuješ?" -Želela sam da ostanem smirena, ali glas mi je podrhtavao.

"Anastasija…" -Primetila sam promenu u njegovom glasu, ali sam se instinktivno odmakla od njega.

"Ne prilazi mi!"

Stefan me iznenađeno pogledao i zaustavio se u mestu. Pogledom je prelazio po meni dok su se moje oči punile suzama. Želela sam da odem što dalje odavde i zaboravim na sve ovo, ali osećala sam se zarobljenom.
Nisam smela dopustiti sebi da se slomim, obećala sam to sebi, a pogotovo ne pred njim.

"Molim te idi odavde." -Glas mi je postao molećiv iako sam znala da me nikada ne bi poslušao. Trenutno sam morala biti sama, jer mi je bilo preko potrebno da se ovaj dan završi.

Naporan dan na poslu, problemi i provala u stan bili su previše poznati da bih strah uspela da zadržim u sebi. Demoni od te noći su pretili da se ponovo pojave, a to sam želela da izbegnem po svaku cenu.

"Molim te pusti me da idem, nemam šta da ti kažem!" -Preklinjala sam svog otmičara, instinktivno spuštajući ruke na stomak da bih ga zaštitila.

"Kučko, hoćeš li zavezati?!"

Videla sam kada je njegova ruka po ko zna koji put danas poletela ka meni, ali nisam to videla jer sam u iščekivanju oštrog bola zatvorila oči. Trenutak u kojem se njegova ruka susrela sa mojim licem nije boleo koliko sam očekivala, ali je bio dovoljno silovit da me obori na zemlju.