Pogrešna za mene

13.

ANASTASIJA

Današnji dan jednostavno nije mogao postati bolji i po prvi put posle ko zna koliko vremena sam to mogla reći bez trunke sarkazma u glasu. Vreme je bilo neuobičajeno toplo za novembar, ali sunce mi je prijalo posle gotovo dve sedmice provedene u izolaciji zbog slučaja.

Pomogla sam klijentkinji da izađe iz nasilničkog braka sa uticajnim muškarcem; mnogi pre mene su je odbili jer nisu želeli da se zameraju sa ološem poput njega, dok ja ni jednog jedinog trenutka nisam pomislila da je odbijem. Svi pravimo greške kako u životu, tako i u ljubavi, ali niko zbog jedne greške nije zasluživao da svakodnevno pati i strahuje od budućnosti.

Uradila sam svoj deo posla, nisam rešila sve njene probleme, ali dala sam joj mogućnost za nov početak; na njoj je da li će ga iskoristiti na pravi način. Modrice na njenom khrkom telu su konačno počele da blede, a suze zahvalnosti i olakšanje koje sam videla u njenim očima su me terale da nikada ne odustanem od svojih uverenja.

Svesna sam da živim u pokvarenom svetu u kome sve ima svoju cenu, ali čak i pored toga ništa nije samo crno i belo, već je ispunjeno najrazličitijim nijansama sive boje koju ranije nisam želela da vidim.

Pokupila sam kafu iz kafića i uputila se ka svom omiljenom delu grada, bilo mi je potrebno da uživam u pogledu na ono malo očuvane prirode koju industrijalizacija još uvek nije uspela da uništi i saberem misli.

Stefan je otputovao negde ostavivši mi samo kratku poruku koju sam ujutru pronašla na noćnom ormariću sa rečima da mu je nešto iskrslo, a nakon što sam bezuspešno pokušala da ga dobijem dok mu je telefon bio isključen. Oboje smo pristali na odnos bez emocija, ali to zasigurno nije podrazumevalo da me njegova sigurnost nije interesovala. Možda je linija koju smo postavili polako počinjala da bledi, mada ubeđivala sam sebe da je to briga koju bih osećala prema svakom prijatelju.

Nisam znala gde je, a nisam bila sigurna ni da li želim da znam. Nemanja me je zvao zbog nekog ugovora i iako nisam želela ništa da pitam, po tonu njegovog glasa znala sam da je verovatno dobro. Šta god da je jedan od njih radio, ovaj drugi bi bio upućen. Nisam razumela njihov odnos, jer naizgled njih dvojica se nisu podnosila, a opet bi na kraju dana život dali jedan za drugog.

Gledajući njih dvojicu po prvi put sam se u životu osetila usamljenom, jer sam bila jedinica. Sav teret koji sam nosila bio je samo moj, bez mogućnosti da ga sa bilo kime podelim.

Stefan je nestao, a sa druge strane Dimitrije se pojavio sa željom da posle svih ovih godina magično odluči da mi bude otac.

Zatrpavala sam se poslom pokušavajući da skrenem misli sa svega što mi se  izdešavalo u prethodnom periodu. Dimitrije je postao iznenađujuće uporan u svojim namerama da izgladi odnos između nas. Verujem da smo oboje svesni da nikada nećemo imati odnos  oca i ćerke, jer je to mesto u mom životu odavno bilo popunjeno; ali verujem da on sa godinama počinje da shvata šta mu je samoća uradila.

Par večera nije bilo ni blizu dovoljnog za iskupljenje svega što sam preživela, ali dugovala sam mu to nakon što je pomogao u pronalaženju Nemanje. Sebično je iskoristio priliku da ostvari svoje namere, ali ne mogu reći da sam se iznenadila. Taj čovek ne bi bio na samom vrhu da ne zna da kalkuliše i iskoristi svaku situaciju u sopstvenu korist.

Trebala mi je neka zanimacija da mi skrene pažnju sa svega ovoga; ali kao meni za inat nisam imala ni jedan zanimljiv slučaj, poslednja prijateljica koju sam imala za izlaske se prošlog vikenda udala, a moji roditelji su otputovali u inostranstvo.

"Uživaš u pogledu?"- Muški glas me trgnuo iz misli i instinktivno sam se okrenula ka njemu. Bila sam toliko zamišljena da ga nisam ni primetila.

"Koliko puta treba da ti kažem da se ne šunjaš kada mi prilaziš?" -Iznervirano sam uzvratila.