Pogrešna za mene

15.

STEFAN

Prošlo je gotovo pet dana od noći u kojoj se Anastasija slomila isped mene. Bio je to prvi put da sam gledajući suze jedne žene osetio bol. U tom trenutku nisam znao šta da radim, jer osećanje koje se tada javilo u meni bilo je nešto što nisam znao da opišem. Gledao sam kako se bespomoćno trese u mom naručju, žaleći za detetom koje je izgubila.

Donekle sam razumeo njenu bol, jer sam i sam ostao bez nerođenog deteta i njegove majke; ali to je bila isključivo moja krivica. Ona je sa druge strane bila kolateralna šteta života. 

Bio sam u timu zaduženom za njeno spašavanje te noći, ali nikada nisam ni pomislio da je ona bila trudna. Dimitrije nikada nije otkrivao ništa o sebi i svojoj porodici, ali ovo je bilo nešto što sam trebao da znam. 

Bila je trudna pet meseci te noći, a Dimitrije je sve to zataškao kao da se nije ni dogodilo. Kada smo je pronašli bila je krvavog i modrog tela, besvesno ležeći na prašnjavom betonu. Možda bih nešto i primetio, ali na sebi je imala preširoku mušku duksericu da bi joj se stomak uopšte video.

Njena briga nije bila moj prioritet te noći, već neutralizacija njenih otmičara. Laknulo mi je kada sam video da još uvek diše, jer mi je to donosilo dodatne poene kod čoveka čija mi je naklonost bila neophodna. 

Dva muškarca iz Dimitrijevog ličnog obezbeđenja zajedno sa doktorom su se pobrinula za nju, dok smo moji ljudi i ja tragali za učesnicima u otmici. Glavne krivce pak nisam uhvatio, ali sam ubrzo nakon toga primio poziv da se povučem jer je posao obavljen. U tom trenutku me ništa više od toga nije interesovalo, ali sada sam želeo da znam šta se desilo sa izvesnim Markom Lazarevićem. 

Pokušavao sam na sve moguće načine, ali on je misteriozno nestao i za njim je bila raspisana jedino poternica koja je do sada verovatno zastarela. Ljude kojima se Dimitrije zameri jednostavno pojede noć, a sve bude zataškano kao da se nikada nije ni desilo. Jedan deo mene se potajno nadao da je još uvek negde na slobodi, ali poznajući Dimitrijevu slabost ka svojoj jedinici; bolje po njega je bilo da je mrtav.

Pregledao sam trenutne ponude sa raspisanog tendera kada mi je telefon zazvonio. Obično bih ga ignorisao, ali radilo se o čoveku iz Anastasijinog obezbeđenja.

"Slušam."

"Konačno je napustila vikendicu, obaveštavam Vas kao što ste tražili."

"U redu, javi mi kada stigne u Beograd."

Odlučila je da bez objašnjenja ode iz prestonice ostavljajući sav posao iza sebe. Razmišljao sam da krenem za njom, ali shvatao sam da joj je potrebno vreme da bude sama i sabere misli. Do sada sam je dovoljno dobro upoznao da shvatim kada treba da se povučem, jer ovo su ipak bili demoni iz prošlosti sa kojima je morala da se suoči kako bi nastavila dalje.

Vratio sam se poslu nakon telefonskog razgovora, usevajući da sve misli o njoj potisnem u drugi plan. Shvatao sam da naš dogovor nije bio takav da bih trebao da se mešam u njenu prošlost, ali osećao sam neku odgovornost prema njoj i to nije imalo ništa sa obećanjem koje sam dao njenom ocu pre mnogo godina. Prelazio sam granice koje smo zajedno postavili, a to ću morati da promenim čim se uverim da je ona dobro.

Stigla je u stan. Večeras ide na dobrotvornu noć prikupljanja sredstava za žene žrtve nasilja u porodici.

Pročitam poruku i instinktivno se nasmejem. Ovo mi je bio dovoljan znak da znam da čak i ukoliko trenutno nije dobro, kroz neko vreme će to biti. Nikada neće odustati od svoje sulude želje za traganjem pravde u svetu u kome svako ima neku svoju verziju iste. Planira da menja sistem, ne shvatajući koliko je besmisleno to što radi. Dokle god postoje žene koje zarad statusa i novca izabranog partnera gaze sopstveni ponos, biće posla za nju.