Pogrešna za mene

11.

STEFAN

Nikada nisam očekivao da će mi deljenje tajne koju sam zakopao pre petnaest godina olakšati savest, prvo sam to podelio sa bratom; a onda sam to neplanski rekao i Anastasiji. Nakon toga više nisam želeo da ikada više razgovaram o tome, a ona nije postavljala pitanja.

Iza sebe sam imao mnoge grehe, ali ta lakoverna devojka iz provincije će zauvek biti na mojoj savesti. Nakon nje se nisam upuštao u bilo kakve emocione veze sa ženama, jer je to u podzemlju predstavljalo samo komplikacije koje mi nisu bile potrebne. Čovek se uči na greškama, a ja nisam neko ko planira da istu ikada više ponovi.

Znao sam da sam prekoračio granicu kada sam se prepustio instinktima sa Anastasijom, ali jednostavno nisam mogao da odolim. Bilo je nečega u toj njenoj drskosti koja me privlačila, jer ona me se za razliku od drugih nikada nije plašila. Nismo razgovarali o našem odnosu, ali naša viđanja su postajala sve učestalija.

Nakon strastvene noći u Crnoj Gori, greške su samo nastavile da se nižu; a ja sam odavno prestao da ih brojim. Ona je bila prva koja je predložila ovakav način veze, dođavola zapravo ne verujem ni da bi se ovo moglo nazvati "vezom". U njenom prisustvu se prepuštam strasti ne misleći na posledice koje bi to moglo imati. Dopada mi se njena borbenost i vatra koju nikada ne potiska, koliko god mi to povremeno išlo na živce. Ne plaši me se i ne pravi ljubomorne scene što najviše cenim kod nje.

"Stefane čoveče, šta se dešava sa tobom?" -Nemanja me procenjivački pogledao shvativši da ga nisam slušao.

"Posao, bilo je manjih talasanja u poslednje vreme."

"Sigurno je to." -Moj mlađi brat mi se podsmehnuo ispivši svoje piće do kraja.

"Mogao bi malo da se uključiš u dešavanja, previše si opušten." -Prostrelim ga pogledom, želeći da promenim temu.

"Uključen sam taman toliko da budem u toku, a tebi treba neki izduvni ventil. Previše si nervozan i naprasit, nasmej se nekada." -Počeo je da se zavitlava sa mnom i to me iznerviralo.

"Ne možemo svi provoditi dane uglađeni u odelima po meri, osmehujući se i zavodeći sve što se kreće."

"Neki od nas ipak sve probleme prvo pokušaju da reše na lep način, a nakon toga pristupaju neophodnim merama." -Nemanja se na ovo glasno nasmejao, spustivši praznu čašu na moj radni sto, a zatim je ustao popravio kravatu i zakopčao sako.

"Postao si pravi ljigavi političar, nikada ne bih rekao da si imao to u sebi. Ponosan sam." -Uzvratio sam mu istom merom.

"Samo si ljubomoran što ne možeš sve da rešiš istom brzinom kao ja."

Vreme i greške načinjene u prošlosti su me naučile da sam svoj najveći oslonac, ali taj put je težak i usamljen. Nedostajala mi je ova njegova opuštenost i otvorenost u razgovoru, jer je nekada između nas postojao ogromni jaz koji sam verovao da se nikada ne može premostiti. Prethodnih par godina je to promenilo i dobio sam u njemu brata na koga sam uvek mogao da se oslonim. Ljudi kojima verujem su retki, a oni sa kojima delim svoje misli gotovo da ne postoje.

"Već ideš?" -Upitno sam ga pogledao, nije bilo nalik na njega da odlazi pre nego što posao bude završen do kraja.

"Ti si odlutao i svakako me nisi slušao, ko zna gde su tvoje misli; a ja za pola sata moram da preuzmem decu jer Dijana žuri na posao."

"Zar nemate dadilju za to?"

"Imala je smrtni slučaj u porodici, te je jedina alternativa da ostavim Miloša sa decom; a Dijana to nikada ne bi dopustila. Sem toga njih dvojica mi pomažu da makar na kratko skrenem misli sa svih laži i prevara kojima sam okružen."