Venčanje pod švedskom krunom

5.

"U redu, smirite se. Ustanite. Možete ući.", rekla je razredna I4.
U učionicu je tada ušao plavokosi momak, sređen i obučen u skupu odeću. Iza njega su išli jedan mlađi i jedan stariji radnik obezbeđenja.
"Dobar dan..."
"Samo po imenu. Vi ste profesor, a ja sam učenik.", blago se nasmešio.
"U redu. Dobar dan, Džonatan. Dobrodošao u razred I4. Da li želiš da kažeš nešto o sebi?"
"Ja sam Džonatan Bernhajm Bernadot, jednostavnije samo Džonatan. Nadam se da ću se dobro uklopiti sa vama i da vam neće smetati moja titula, kao ni radnici obezbeđenja.", okrenuo se ka Čarliju i Lukasu i blago im klimnuo glavom.
"Hvala, Džonatane. Možeš sesti iza Marije. Danas započinjemo uvod, sledećeg časa ponesite udžbenike za istoriju."
Učenici su seli, profesorka je započela predavanje, a obezbeđenje izašlo ispred učionice. Pre nego što je izašao, Čarli je pogledao u decu i uputio im blagi osmeh. Oboje su mu uzvratili osmeh i potom seli.
,,Hej. Da te pitam nešto, smem li?", upita David princa.
,,Slobodno."
,,Jel' te isti radnici obezbeđenja prate svaki dan? Tačnije, hoće li?"
,,Da. Jedino ako ne bude potrebna zamena." ,,Aha. Znači dvadeset četiri sata će sad stalno da rade?"
„Da."
,,Okej.", okrenuo se i pogledao u Mariju. Ona je oborila pogled. Nikada nije volela da joj tata radi dvadeset četiri sata, jer ga nije viđala, ali sada je malo drugačija situacija. Viđaće ga u školi.
„Što vas zanima radno vreme?", upita Džonatam nakon kraće pauze.
,,Hteli smo da proverimo da će naš otac ponovo raditi dvadeset četiri sata.", tiho mu je odgovorila Marija.
,,Čarli ili Lukas?"
,,Čarli.", to je bila jedna od retkih konverzacija koje su vodili. Džonatan se družio sa Elordijem i Davidom, a sa ostalima iz razreda je bio u dobrim odnosima. Često su mu prilazile devojke iz razreda i iz škole, u nadi da će da osvoje njegovo srce. Svaki pokušaj je bio propali pokušaj, uvek se završavao normalnom konverzacijom. Međutim, devojke su bile uporne i pokušavale da ga zavode sve do dana današnjeg, sve do četvrte godine. I svaki put su bile odbijane, jer je prinčevo srce osvojila jedna devojka. Nikad nije rekao ko je ta devojka, nikome nije nije ni spominjao, osim sestri.
Nekoliko dana pre njegovog sedamnaestog rođendana su šetali parkom i razgovarali o raznim temama. Od boje dekoracije do škole.
"A ima li neko ko ti se sviđa?",upitala ga je sestra sa podsmehom.
"Možda."
"Ko?"
"E pa sad."
"Hajde, hajde"
"Mhm"
"Jel' iz škole?"
"Jeste"
"Okej. Iz razreda?"
"Da"
"Dobro.", nasmejala se.
"Šta je smešno?"
"Ništa. Samo mi je smešno da se veliki brat zaljubio", nastavila je da se smeje.
"Važi"
"I?"
"Šta i?"
"Hoćeš li preduzeti nešto povodom toga?"
"Još uvek ne."
"Pa preduzmi."
I nakon ovog razgovora počinje ova priča.