Venčanje pod švedskom krunom

15.

Ispred ulaza u školu se okupila velika grupa učenika.

„Šta se dešava?", Ana je zbunjeno gledala u gomilu učenika.

„Princ se dešava.", hladno reče Marija.

„Au. Hajde onda na drugi ulaz.", rekla je Ana i odvukla Mariju ka sporednom ulazu, pre nego što je mogla da se usprotivi. Poslednjih mesec dana su radile na tome da pređe preko njega. I Anabela je mislila su uspele. Ali ta hladnoća je bila samo maska. Izbegavale su tu temu u širokom luku.

Dok su prolazile, videlo se da Monika Džonatana drži pod ruku i da se oboje smeškaju. Prave se da su srećni i ludo zaljubljeni. Ana je samo prevrnula očima i nastavila prema ulazu.

U hodniku su svi pričali o novom paru.

„Brzo se predomislio.", grupa momaka se smejala šali njihovog druga.

„Okej, sad se okreni, onako suptilno.", rekla je Ana Mariji dok su stajale ispred svojih ormarića.

Džonatan i Monika su išli hodnikom, držeći se za ruke i smejali se nečemu.

Marijini i Monikini pogledi su se susreli i princeza Monaka se nasmešila. Mnogi bi rekli da se nasmešila iz pristojnosti, a Mariji je ovaj osmeh je značio nešto poput „nisi dostojna".

Na časovima je Džonatan sedeo pored Monike, a na odmorima je pričao sa Davidom i Elordijem. Sve je bilo normalno i svi su se pravili da ništa nije ni bilo.

„Uskoro će tvoje punoletstvo.", rekla je Ana Mariji na pauzi.

„Ma daj, znaš ti gde je novembar."

„I ja sam u martu rekla isto to i evo me sad ovde. U šta gledaš?", primetila je da drugarica zgađeno gleda negde iza nje.

Ana se okrenula i videla Davida, Elordija, Džonatana, Moniku i još dve nepoznate devojke za istim stolom. Izgledali su srećno. Naravno da je sve izveštačeno. Odjednom grupica učenika se okupilo i počeli da uzvikuju: „Poljubac! Poljubac!"

Ono što Anabeli nikako nije bilo jasno jeste, šta se toliko promenilo od onda kad su njena najbolja drugarica i princ bili zajedno? Svi znali da su zajedno, svi su učtivo pričali sa oboma i nije bilo nikakvih ..ovakvih scena.

Na Džonatonovom licu se videlo usiljenost. Znala je Ana da se još uvek vole, a opet kao da ih velika razdaljina između njih. Udaljili su se.

Nije bilo nikakvog kontakta u toku dana. U jednom trenutku, kad su se svi spremali da idu kući, Marija i Džonatan razmeniše prazne poglede. Prošli jedno pored drugog kao da su stranci, a ipak su znali sve jedno o drugom.

Džonatan je nakon škole ušao u sobu i seo na krevet. Ceo dan je nije ni pogledao, samo na kraju dana su se pogledali i prošli jedno pored drugog kao da se ne znaju. Nije znao šta više boli, taj hladan pogled ili taj prolazak. Šta sad? Bilo mu je drago što je i dalje dobar sa Davidom.

„Uđi.", rekao je nakon što je neko kucao na vrata. Bila je to njegova majka. Retko je ulazila kod njega u sobu, ali je osećao kao da mu ona najviše treba u ovom momentu. Osećao se kao dete kada bi sedeo sa njom. Kao da ne zna ništa o ovom svetu, a ona mu priča prelepu bajku.

„Sine moj.", sela je pored njega i zagrlila ga. Znala je kroz šta je prošao. Voli jednu devojku, ali ne može biti s' njom. Nije mu pričala, ali našla se u istoj situaciji kad je bila njegovih godina. Mladić je bio ljubazan i lep, provodili su dosta vremena zajedno, sve dok jednog dana ona nije otišla, ostavljajući ga bez obrazloženja. Pisala je pisma koja je čuvala, i dalje stoje u kutiji, sakrivena. Ponekad pomisli da ga možda i dalje voli.

„Video sam je danas. Bila je tako hladna i prošla je pored mene kao da sam niko i ništa.", prošaputao je u majčinom naručju, na ivici suza.

„To je maska, sine. Mi, devojke, često stavimo tu masku kad ne znamo kako da prebolimo. Kad ne možemo da pređemo preko toga. Onda ti jedina opcija ostaje da budeš hladan i da ne osećaš ništa. Ali teško je ubediti srce da je tako. Veoma teško."

„Pričaš kao da znaš."

„I znam, sine. Znam."

„Kako?"

„Ostavila sam i ja nekog ko nije plave krvi. Hajde, siđi, morate da ispričate šta imate.", rekla je, poljubila ga u kosu i izašla. Ovog puta je izbegla tu temu, ali je sumnjala da će je izbeći večeras.

Ispred kapije koja je štitila kraljevsku kuću i porodicu se okupio veliki broj novinara koji su imali spremna pitanja za novi mladi par.

Dok su zajedno šetali, tako nasmejani, Monika i Džonatan su odgovarali na sva ta silna pitanja. Sve je bilo savršeno, sve dok jedna mlada novinarka nije postavila ovo pitanje: „Da li se i dalje čujete sa Marijom?". Ovo pitanje je izazvalo mnoga druga pitanja vezana za nju. Svaki odgovor je bi ne ili ne znam. Nije želeo da diže prašinu.

Svako njegovo ne je bio novi ubod i svaki je pekao jače nego prethodni. Marija je sa bratom gledala prinčev intervju koji se prenosio na svim mogućim kanalima. David je ćutke gledao u ekran. Ponekad bi pogledao u sestru i video da joj očigledno nije dobro.

„Šta ti je? Hoćeš vode?", video je da je bleda.

„Neću. Idem u sobu.", tiho je odgovorila i otišla.

Ležala je dugo u krevetu i razmišljala o onome što je princ rekao. Da li je stvarno tako mislio? Nadala se da to sve nije bila istina, da je još uvek postojala mala šanca za njih. Poželela je da je ovo samo jedan ružan san iz kog će da se probudi i da vidi njega kraj sebe i da će ponovo sve biti savršeno. Ali nam sudbina kroji zagonetne puteve, pune obrta i neočekivanih događaja. A nada za bolje sutra nikad ne treba da iščezne.