Venčanje pod švedskom krunom

11.

Ana je uveče došla kod Marije kako bi detaljno ispitala situaciju sa princem.

"U redu je! Donela si mi i sok i keks, sad sedi i pričaj šta je bilo!"

"A, ne, ne. Sačekaj do sutra.", rekla joj je drugarica i počela da se smeje.

"Hajde, hajde. Ja mogu ostati do prekosutra, ti kako želiš."

"U redu, u redu. Prvo mi reci hoćeš li ostati, pa da sutra idemo zajedno?"

"E, pa mogla bih. Ostaću, samo ćeš mi dati pidžamu. Sad pričaj!"

"E super. Dobro, dobro, evo sad ću. Posle škole smo otišli u kafić, to znaš. Ništa, malo smo pričali, pričao mi je o svojim sestrama i pokazao mi je njihovu sliku. Ima dve mlađe sestre- Kristinu i Lejlu. Znaš kako je Lejla slatka, ima onako krupne plave okice. Posle smo šetali pored vode.", napravila je malu pauzu.

"Dobro, šta je dalje bilo? Hajde pričaj!", Anina uzbuđenost i nestrpljenje su rasli.

„Šetali smo i šetali.", zatim se nasmešila i pogledala u svoju nervoznu drugaricu koja joj je pokazivala rukom da nastavi dalje s' pričom. Obožavala je da ju nervira, bila je tako smešna kad je nervozna.

„Šetali ste, zamisli. Ja sam mislila da ste plivali. Hoćeš li doći više do poente priče?"

„Poljubili smo se.", brzo je odgovorila, pa se nasmejala.

„Svtvarno? Stvarno!?", rekla je Ana, šokirano gledajući u Mariju, pa je i ona počela da se smeje. Bila je jako srećna zbog nje. Kada su bile male uvek joj je pričala kako zamišlja da će doći princ i da će da je oženi, jer samo princ iz neke bajke zaslužuje njenu drugaricu. Marija bi se nasmejala i rekla da i ona sanja princa, ali za Anu.

„Neću princa! Ja želim nekog ko zna da kuva! Pekar!", rekla bi Ana.

„Ti bi samo jela!", odgovorila bi joj Marija, pa bi zajedno počele da se smeju. Ana je oduvek bila bucmasta, rumenih obraza, krupnih smeđih očiju. Obožavala je da jede, a naročito bakine krofnice. Odrastala je sa bakom, nije ni čudo što voli da jede. Za razliku od nje, Marija je uvek bila mršava, ne previše, ali nije volela ni previše da jede. Bile su tu jedna za drugu od malena, od kad su se upoznale u školi. Anabelu, Marija ju je skraćeno zvala Ana ili Bles, su često osuđivali zbog izgleda, ali Marija ju je tešila i govorila kako će porasti i biti prelepa malda dama dugih nožica. Nosiće duge, elegantne haljine i skupe torbice, baš kao one dame na naslovnim strana časopisa. Ali Ana je znala da će onaj koji osvoji Marijino srce biti princ. Mora biti princ! Uvek joj je to govorila, a Marija joj ne bi verovala.

„Jel' mi sad veruješ?", upitala ju je dok su sedele zagrljene na krevetu.

„Da.", rekla je i čvrsto zagrlila drugaricu. Bila je srećna i ispunjena. Imala je najbolju drugaricu koja je uvek tu za nju, imala je brata i oca koji su je voleli i štitili i imala je momka kog je volela. I to je sve što je želela i o čemu je sanjala od malena.