Venčanje pod švedskom krunom

18.

Prošla je i matura. Đaci su se rastajali jedni od drugih, išli u različite krajeve sveta da studiraju. Marija i Džonatan su ponovo vreme provodili zajedno. Sve se ponovo vratilo na staro.
Posle dve godine su se i venčali, a o venčanju je brujala čitava Švedska.
Ispod balkona kraljevske kuća se okupila velika gomila ljudi. Novinari su prenosili informacije onima koji su gledali od kuće.
Bio je lep sunčan majski dan. Uzbuđenje je raslo, kako među ljudima koji su gledali i iščekivali mladence, tako i u kraljevskoj kući.
Od ranog jutra su svi na nogama. Spremala se venčanica, spremalo se odelo, jela, sala za ples,+ i mnoge druge stvari.
Ana je bila sa Marijom čitavog dana, kao i Lejla i Kristina. Sada je Marija sedela na stolici, a frizer joj je pravio punđu.
„Za pet minuta će doneti venčanicu. Tako su rekli.", rekla je Kristina ulazeći sa Anom u sobu.
„Prelepa si.", rekla je Ana gledajući drugaricu.
„Hvala.", tiho je rekla Marija i zacrvenela se.
Ovaj dugo očekivani dan je došao i ona više nije znala šta da radi. Prestala je da razmišlja i odlučila da se prepusti.
Venčanica koju je obukla je bila slična onoj koju je njena majka nosila na venčanju. Bila je pravljena za nju po uzoru na onu koju su nosile princeze pre nje.

Odelo je bilo jednostavno, u skaldu sa venčanicom. Narano uniformu je nosio na crkvenom venčanju, kako nalažu pravila. Sada je sledio izlazak na balkon, a uveče je veselje. Bile su pozvane sve monarhije, njihovi prijatelji, osim Monaka. Tačnije, bili su pozvani, ali su odbili. Razumljivo.
„Baš si se lepo skockao, maldoženja.", rekao je Elordi koji je sedeo u fotelji sa Davidom.
„Videću ja tebe kad se budeš ženio.", rekao je  Džonatan sa osmeho.
„Jao, nadam se da neće skoro. Lepo mi je ovako."
„Daj, brate, šta fali. Ajde, idemo mi, sad će da se izlazi na balkon.", David je ustao i otišao, a na vratim je sačekao druga.
„Srećno ti bilo.", rekao je Elordi i zagrlio Džonatana, a potom izašao.
Došao je i taj trenutak da se izađe pred svet. Mladenci su se našli na hodniku, ispred širokih staklenih vrata.
„Prelepo izgledaš.", rekao je Džonatan, pružajući ruku.
„Hvala, i ti isto.", prihvatila je njegovu ruku.
Stražari su otvorili vrata i onda su izašli na svetlost dana.
Kako su izašli, milion ljudi je počelo da uzvikuje i tapše.
Nakon kraćeg pozdravljanja, poljubili su se. Bio je isti kao i onaj prvi. Za pamćenje.
Kao i kraj svake bajke, živeli su srećno do kraja života.