Venčanje pod švedskom krunom

13.

U ljubavi će cvetati ruže i ispijaće se otrovi. Kažu ljudi ljubav je lepa stvar. Svaka medalja ima dve strane, jedna je ukrašena i lepa, jedna je ravna i hladna. A vidi se samo ona lepa, a oseti se ona hladna.
Bila su to najduža dva meseca u Marijinom životu. Čuli su se svaku noć, slao joj je slike sa destinacija koje je posetio. Bila je srećna zbog njega, pričao je sa velikim uzbuđenjem u glasu i stalno je ponavljao kako njih dvoje moraju da posete ove destinacije jednog dana. Sve je bilo savršeno, međutim stvari se brzo preokrenu.
U Monaku su se zadržali nedelju dana. Kralj Švedske je već dva dana u pregovorima sa kraljem Monaka, ali niko nije znao o čemu razgovaraju iza debelih vrata od hrasta. Čak ni njegova supruga. Sve dok nije došao trenutak da sve izađe na videlo.
U toku treće večeri, za stolom, je kralj izneo svoju odluku.
„Već je poznato da sam razgovarao sa Albertom ovih dana.“, započeo je Karl i uputio pogled supruzi Silviji, kao da traži odobrenje da nastavi. On je sa suprugom pričao tog jutra. Iako nevoljno, ona je pristala.
„Da?“, upitala je Lejla sa nestprljenjem. Sa bratom i sestrom je ovih dana nagađala šta može biti tako važno. Ali ništa od onog što su rekli nije bila istina.
„Punoletsvo se približava, te smo odlučili da se dogovorimo na vreme.“, napravio je pauzu i pogledao u sina. Kako reći?
„Ugovorili smo brak. Venčanje još uvek nije isplanirano.“, nastala je gotovo opipljiva tišina.
„Molim? Monika i on? Zezate me?“, upitala je Kristina.
„Da.“, rekla je Silvija i oborila pogled.
„Nemoguće.“, Lejla još uvek nije želela da veruje. Znala je da njen brat, kao prvo ne podnosi Moniku, kao drugo voli jednu devojku. Ne može se to tek tako zanemariti.
„Moguće je. Samo da pitam-zašto? Od svih monarhija, što Monako?“, Kristina nije želela da joj snajka bude neko kao Monika. Zavolela je Mariju kao sestru rođenu, znala je su bili savršeni jedno za drugo. Želela je da to bude jedan ružan san iz kog će se sad probuditi.
„Albert je izazio tu želju.“, rekao je kralj Švedske i pogledao u sina koji je tokom cele večere ćutao i gledao negde ispred sebe.
„Izvinite me.“, bilo je jedino što je Džonatan rekao i otišao u sobu.
Nije znao šta ga je snašlo kada mu je otac izjavio ovo. Nije hteo da veruje u to. Ne može tek tako ostaviti Mariju zbog nekog tamo ugovora. Zazvonio mu je telefon- poziv od Marije. Nije se javio, samo je zurio u telefon. Šta će joj reći? Šta će mu ona reći?
Ponovo zvoni telefon.
„Halo.“, rekao je hladno, a u njemu vulkan emocija bukti.
„Halo ljubavi. Šta je bilo?“, znala ga toliko dobro, da po glasu može da oseti da ništa nije bilo u redu.
„Ništa.“
„Džonatane, šta se dešava? Je li sve u redu?“
„Nije ništa u redu, Marija!“
"Smiri se, ne moraš se drati na slušalicu. Sad lepo polako objasni šta se desilo."
"Desio se ugovoren brak, eto šta se desilo."
"S kim?", upitala je tiho, nakon kraće pauze.
"Monikom.", jedva je prevalio preko usana.
Nastala je duga tišina. Nije znao šta ona sada radi, šta misli, ali je znao kako se oseća. Kao da propada u ponor. Kraj.
"U redu.", rekla je i završila poziv.
Cele noći je plakala, nije želela da prihvati istinu koja je ovoliko bolela. Znala je da će doći do ovog, ali nije očekivala ovako brzo. Setila se reči svog oca: "I u najvećoj noći, pronađi zvezdu vodilju." Ali je sad nema, sve zvezde su se ugasile.