Who do you remember?

,, Samo si se zaljubio"

,, Jebote, Deneris" nasmejao se konačno kada je obradio informaciju u glavi. ,, Prokletstvo" stavi na trenutak ruku preko usta kao da se čudi.

,, Hoćeš li se smiriti? Ne znam kako da se ponašam u ovim situacijama" pitam ga dok sam se smejala.

Privukao me je u najlepši zagrljaj do sada ,, Ti si mi stvarno pružila priliku za nešto ovako?" pitao me je smejući se ali taj osmeh je prvi put u životu bio ovoliko iskreno srećan, sigurna sam. ,, Nije dovoljno što si mi ti najveći poklon, već sada želiš..."

,, Hej, da te podsetim. To znači da ću te tek mučiti"

,, Ljubavi, muči me koliko god želiš, neću se buniti uopšte" pustio me je iz zagrljaja još uvek držeći oko struka.

,, Ti si svakako bio otac Oliveru više nego Bojan, bićeš sjajan, Damajne" nasmejem se i jednu ruku mu stavim na svoj stomak. ,, Sigurna sam da ima još mesta u tvom velikom srcu za nas dvoje"

,, Čekaj malo, još nisam svestan. Teško je tako nešto poverovati" kaže mi. Bože, koliko je sladak. Damjan Petrović koji bez problema može upucati čoveka, ispred mene je iz nekog razloga uvek bio najnežniji muškarac kojeg sam ikada upoznala. Ispred mene je njegova ranjiva strana uvek izlazila na videlo.

,, Damjane..." prislonim mu jednu ruku na obrazu dok je on još uvek gledao čas u mene, čas u stomak. ,, Zelim da stekneš poverenje u mene, da ću ja uvek biti uz tebe i kad niko ne bude. Kad god imaš problem, možeš meni da kažeš. Slobodno mi otvori dušu, svoje srce i prepusti se jednom nekome"

Sklonio mi je jedan pramen kose sa lica i tom rukom prošao po mom vratu i ramenu ,, Možda želim da nastaviš ovako da me gledaš"

,, Nas dvoje smo se zakleli da budemo u svemu zajedno" kažem mu. Osmehnuo se sebi i prepleo nam prste. Ovo sam najmanje očekivala od njega. ,, Ali ujedno i da te čuvam" dodao je.

Damjanov Pov.

,, Želim da te upoznam, Damjane. Potpuno. Dopusti mi to" još uvek me je tako nežno gledala. Još nisam mogao da poverujem da je trudna, iako sam sumnjao. Drugo je sumnjati a drugo je kada otkriješ da su tvoje sumnje istinite. Ta devojka mi je uzela sve što je mogla.

,, Deneris, to niko ne bi trebao znati"

,, Niko neće saznati ako je to ne kažem, zar ne? Prestani sam nositi taj teret i podeli ga sa mnom. Kada dođeš kući želim da znaš da imaš nekoga ko će te uvek za sve saslušati"

,, Razumeo sam te. Hajde, ali moram da idem da obavim važan onlajn sastanak. Čim završim, doći ću u sobu. Sačekaj me tamo" pustim joj polako ruku i poljubim je. Damajne, jebote, postaćeš otac. Zašto mi je toliko teško bilo da svarim tu informaciju?

....

Kada sam se vratio do sobe ona je već uveliko spavala. Seo sam pored nje polako na krevet da ne oseti i dopustio sebi da razjasnim neke stvari dok sam je gledao. Uzdahnem kao da mi je bilo teško da je gledam i da se suzdržim, imao sam potrebnu da je dodirnem. Rukom prođem po njenim blagim crtama lica a onda i po tim nežnim obrazima. Prokletstvo. Deneris je ušla pod moju kožu debelo. Nisam je mogao izvući od tamo i da sam čak želeo.

Postavljao sam sebi pitanja za koja sam se nadao da nikada neću znati. Iako još uvek nisam odgovore zašto mi je prijala, zašto sam tako jebeno slab na nju... Možda nisam samo želeo da saznam odgovor. Lepše mi je da se zavaravam i opterećujem glavu drugim glupostima.

Priznaj, Damajne. Priznaj sebi to kada već devojka nosi tvoje dete u stomaku. Previše je kasno da se zavaravaš, niste deca. Prođem rukom kroz kosu i ustanem. Šta to pobogu radim?