Who do you remember?

,, Nikada me ne ostavljaj samu"

Denerisin Pov.

Otvaram oči uz snažan bol u glavi. Prokletstvo, sve mi se vrti i... Na ivici sam da se ispovraćam koliko mi je zagušljiv vazduh pomešan sa smradom buđi i još nečega što nisam mogla shvatiti. Pokušam da zapušim nos ali uspaničim se kada ne osetim svoje ruke.

,, Šta koji..." pokušam da se trgnem, da nešto uradim ali krenem ubrzano da dišem kada shvatim da sam vezana za stolicu u nekom potpuno mračnom prostoru. Mogla sam da čujem samo svoje disanje i kapljice nečega... Gde sam to ja? Gde je Damjan?

Zažmurim na svetlost koja je upravo dopirala iza vrata koja su se otvorila. Koliko sam ja ovde? Dete... Moja beba... Oči mi se napune suzama, ali pokušam da se fokusiram na mušku figuru koja mi je prilazila. Upalio je prekidač i time osvetlio prostoriju u kojoj sam. Klanica. Prokleta klanica i svuda krv oko mene. Povratiću.

,, Neverovatno" kaže visoki srednjovečni muškarac gledajući u mene. ,, Konačno se upoznajemo zvanično, zar ne?"

,, Damjan..." jedva uspem malaksala da izgovorim.

,, Kako je lepo videti u današnje vreme toliko zaljubljen par. Znaš li da je i on na svom poslednjem dahu govorio tvoje ime?"

Odmahnem glavom u nadi da je sve ovo samo košmar i da ću se probuditi u Damjanovom zagrljaju, da će me njegove ruke utešiti i da ću biti sigurna uz njega.

,, Ne brini, uskoro ćeš se i ti pridružiti svom mužu" muškarac u odelu mi je prilazio zapanjen mojom pojavom kao da me on nije kidnapovao sa nadmenim osmehom.

Vrisnem jako kada osetim snažan bol u stomaku. Krv... Krvarim... ,, Ne, ne, ne"

......

,, Deneris!" Damjan me snažno prodrma da se probudim uz vrisak sva preznojena u našoj sobi. ,, Hej, uplašila si me. Jesi li dobro?"

Stavim ruku na srce i pokušam da dođem do daha. Sve je to bio samo san, hvala Bogu. Damjan je tu, živ je, naša beba je dobro. ,, Gospode..." i Damjan uzdahne, pa me privuče sebi snažno u zagrljaj. ,, Sve je u redu, to je bio samo košmar"

,, Užasno je bilo, Damjane. Ubili su te a zatim i beba..." stavim ruku na stomak. ,, Šta se desilo? Zašto sam se odjednom našla u sobi?"

,, Recimo da uopšte ne miruje ni na dan našeg venčanja. Rešen je da majku muči" nasmeje mi se i stavi ruku preko moje na stomaku. ,, Onesvestila si se pre nego što smo došli kući. Pozvali smo doktora, sve je u redu"

,, Ne ostavljaj me samu, važi?" stavim glavu na njegove grudi ujedno da mu čujem i snažne otkucaje srca. Ko zna koliko sam i njega uplašila sada... ,, Nikada me ne ostavljaj samu"

,, Neću, ljubavi. Obećavam" prvijio me je snažno uz sebe koliko god je mogao. ,, Samo se smiri, molim te" pokaže mi kako da uzdahnem i izdahnem zajedno sa njim. Malo se odmaknem da ga pogledam u oči i slabašno se osmehnem.

,, Damjane"

,, Reci, ljubavi"

,, Mislim da sam zaljubljena u tebe. Žestoko"

Vrisnem i potpuno se priberem kada me on iznenada posesivno povuče da mu padnem u naručje. ,, Misliš ili znaš?"

,, Zašto ne izgledaš iznenađeno, ti nadmeni stvore?" namrštim se i zanemarim njegovo prethodno pitanje.

,, Nisam slep i glup. Ipak si bila moja obožavateljka i ranije"

Ne bih mu sada to potvrdila iako je tačno ma da mi skine zvezde sa neba. Damjan Petrović za mene je bio i pre nedostižan, vrlo zgodan, muškarac kakvog sam samo mogla da sanjam, kao što je drugima bio recimo Leonardo Dikaprio. Ali ko sam bila ja tada a ko je bio on? Njegovi mračni podvizi sa drugovima su mu se stalno vrteli po vestima i novinama. Kao neko ko se bavi pravom, bilo mi je intrigantno pored toliko crnila u dosijeu da nikada ne završe iza rešetaka. Ali ne, kako sam više upoznavala ovog čoveka, tako sam više bila zaluđena svima što je radio.