ODRAZ

11.

Vrele noći.
Ispunjene mešavinom nikotinske i seksualne zavisnosti.
Soba koja pamti sve.
Usnu na usni.
Telo u telu.
Svaki milimetar borbe u ta četiri zida.
Borbe koja se uvek završavala mirnim snom dvoje zaljubljenih ljudi.

Ili se barem toga sećam.

A vidi nas sada.
Nas dvoje.
Jedno naspram drugog.
Ponovo.

Ali, nismo to mi.
Bolje reći, to nisam ja.

Gleda me pravo u oči, dok ja rešim da prekinem tišinu koja već predugo traje.

- Lepo te je videti.
Slažem.
- Prvo, zamolila bih Vas da mi persirate gospodine Kovačeviću.Ipak se ne poznajemo.

Još jedan član porodice Avramović spreman za obračun.

- U redu, bićemo na Vi, gospođice Avramović.
Svesno ulazim u njenu igru.
- Drugo, nema potrebe za tim lažnim i kurtoaznim rečima.Oboje znamo da niste neko ko je sposoban da se obraduje bilo čijem prisustvu.

Direktna je.Kao i uvek.

- Nisam ni sigurna zašto smo Ognjen i ja uopšte pozvani na ovo okupljanje.Kao ni na jedno drugo koja smo odbijali.

- Zašto ste onda baš večeras odlučili da se pojavite?

Hoću li konačno barem dobiti neki odgovor?

- Neka vrsta nostalgije gospodine.Koju vi svakako ne biste razumeli, zar ne?

Igramo njenu igru očigledno.
Nekada sam samo za tu igru i znao.
Barem mislim da je bilo tako.

Približava se.
Korak po korak.
Bukvalno stoji na milimetar od mene.

- Bože, koliko samo ličite na njega.

Gleda me.

- Izgledate identično.To lice.Ta žila na vašem vratu.Te oči.

Šta pokušavaš Leno?

Prilazi i šapuće mi  na usne.

- Koliko sam samo nekada volela jedne takve oči.

Gutam knedlu.

- Ali one su proklete, zar ne?

Proklete?

- Zašto to mislite?
Konačno uspem da smognem snage nešto da izustim.

- Zato što su osuđene da izgube sve.

V.R.