ODRAZ

14.

7:15
Oblak tame nadvio se nad gradom.
Sivilo obučeno u crninu zakoračilo je među obične smrtnike.
Kreće se tiho.
Neprimetno.
Mogućnost da ga vidiš je ravna nuli.
Tog duha.
Vesnika smrti.

U ovom momentu, postoji samo sadašnjost.
Misle oni.
Prošlost nije važna.
Budućnost je neizvesna.
Važan je samo ovaj trenutak.
Momenat susreta sa ogromnim bolom.

Neko je izgubio sina.
Neko brata.
Neko svoju ljubav.

A tu je i on.
Čovek koji je izgubio sve.
I nastavlja da gubi.

Ni presečene veze sa prošlošću ga nisu poštedele.
Naprotiv.
Samo su ga podsetile.
I njega.
I sve ostale.
Da su tu.
Ne može se pobeći.

Ali, on je to znao.

Istina.
Laž.
Dve konkretne reči vezane za ovo ubistvo.

Najveća laž u magli sakriva najveću istinu.
Bio je svestan toga.

Jer nije ovo prvi put da se ovakvo sivilo spustilo u ovaj grad.
Nije prvi put uzelo nečiji život.
Nekoga njegovog.
Poznat mu je ovaj osećaj.
Čak i sada, u stanju totalnog šoka.
Znao je.
Ovo je on.

Isti duh.

Nije ga poznavao.
Ali činilo mu se da zna sve o njemu.
Stranac koji deluje tako poznato.
Prolaznik koji sa sobom odvede jedno parče njegovog života.

I dok se svet ovog jutra opraštao od Ognjena Avramovića, putem hiperbrzih medija komunikacije, on je samo stajao.
Ukopan.
Nem.
Bez i jedne crte lica.
Na istom mestu.

Pred sobom.

I znao je.
Prošlost i sadašnjost su se udružili.

I došli su po njega.

Pokazali su mu da su tu.
Kao i onoga dana.

Pre 10 godina.

V.R.