ODRAZ

6.

Gledam na sat.
19:58
Dva minuta.
120 sekundi.

Većini je to vremensko razdoblje veoma kratko.Ne krivim ih.Žure u zaborav.Osuđeni su na to.Ne žele da stignu tamo, ali nemaju vremena da shvate da to nije put koji su oni izabrali.Već onaj koji im je nametnut.

Ali meni je ovih dva minuta sasvim dovoljno.
Da bacim pogled tamo gde retko ko zalazi.
U sopstvenu dušu.
Da, stojim ispred ogledala.

I znam da bi oni tu videli momka u crnom odelu.Nekoga ko je spreman za svoju veliku noć.Mladog ali veoma uspešnog biznismena koji bi trebao da isijava samopouzdanjem.Takozvanog ,, princa " kojeg vide samo njihove plitke oči.

Ali, ja nisam oni.
Ne želim da budem.
Ustvari, ne znam želim li.
A to svakako ne može biti ništa više od želje.
Jer nemoguće je.
Nikada ne mogu biti to.
Običan čovek.

Što dublje ulazim u prostor koji zauzima moja duša, sve više osećam nelagodu u svim delovima tela.Počinje sa laganim grčenjem, pa prerasta u sve veći zamor.Ne mogu da budem ovde.Nešto mi ne dozvoljava.Tera me.Ponovo krijući ono po šta sam došao.
Odgovore.

Tržem se.
20:00
Vreme je otkucalo.
Moram krenuti.

Znajući da će jedan deo mene ostati ovde.
Na ovom mestu.
I nece ga napustiti.
Nikada.

V.R.