ODRAZ

15.

10 godina ranije:

Ne znam.
Ništa.
Ni mesto.
Ni vreme.
Ni prostor.

Osećaj izgubljenosti traje prvih par sekundi.
Otvorio sam oči, zar ne ?
Da, definitivno jesam.
To je jedino što trenutno znam.

Da li to znači da sam živ ?

Nisam siguran.
Ne znam zašto.
Fizički delujem živo.

Ali,

Ovaj osećaj.
Beživotnosti.
Smrti.
Svuda je oko mene.
Šta se prokleto dešava ?

Sve ovo traje samo par sekundi.
Dok nisam shvatio jednu stvar.
Jasno mi je gde sam.

Beli zidovi jakog i agresivnog mirisa.
Polumračna prostorija
Zvuk raznih aparata i pomagala za koje sam prikovan.
Jasno je.
U bolnici sam.

Čekaj malo, šta ?
Zašto sam ovde ?
Zašto ne mogu da ustanem ?
Kako sam dospeo ovamo ?
Gde su ostali za ime sveta ?

Mrak je.
Da li to znači da je noć ?
Ili možda ovo nije stvarno ?

Ne.
Stvarno je.
Znam to.
Nikada nešto realnije nisam osećao.
Iako ne znam tačno šta je u pitanju.

Poslednje čega se sećam je..
Ne znam.
Ne sećam se.

Bio sam kod kuće.
Danas ?
Juče ?
Sinoć ?

Otežano disanje.
Ubrzani rad srca.
Nemogućnost bilo kakvog pokreta.
Da.

Ovo je bol.

Moja bol.

Čujem korake.
Snažne.

Dolaze.
Neko.
Ili možda nešto.
Za par minuta znaću šta se dešava.

Ali, da li uopšte želim to da znam.

Nemam vremena za razmišljanje.

Vrata se otvaraju.

Ulaze.
Dvojica.
Koliko mogu da vidim.
Prvi liči na doktora.
Drugi ne liči na čoveka.
Znači policajac.

Šta se dešava ?

Gledaju me par trenutaka da vide da li sam svestan.

Doktor reši da progovori:

- Budni ste.

Ćutim.
Šta i da mu kažem ?
Kad ni sam nisam siguran u verodostojnost njegove poslednje rečenice.

- Nije pri čistoj svesti.

Obrati se onaj drugi.

- Gospodine Kovačeviću, možete li da razgovarate ?

Zašto ne mogu ništa da odgovorim.

- Doktore, pustite mene.

Opet ovaj.

- Gospodine Kovačeviću, moram nešto da Vam saopštim.

Ne znam zašto, ali znam šta će reći.
Prosto znam.
Rečenicu koja će mi uništiti život.

- Nažalost, moram da vam saopštim da su vam roditelji ubijeni.

V.R.