ODRAZ

12.

Gledam na sat.
22::56
Ili mi se možda samo tako čini.
Ne vidim dobro.
Uticaj kvalitetnog irskog viskija dolazi do izražaja.
Šalje mi jasan signal.

Vreme je da se gubim odavde.
Odavno sam trebao.
Zapravo,
Nisam trebao ni da dolazim.

Ubrzano se pozdravljam sa saradnicima i partnerima, želeći da krenem odavde što pre.

Ne mogu više.
Dosta je za večeras.
Nije ovo moja noć.
Nijedna nije moja.
8
Sudario sam se.
Sa nečim od čega svako od nas zazire.
Ono od čega bežimo svi.
Dok na kraju na pobegnemo od sebe.

Prošlost.

Jurila me je godinama.
Obično noću.
Ali se ne sećam tačno na koji način.
Čudan je naš odnos.
Dođe.
Samo iznenada.
Proguta svaki deo mene.
I ujutru samo ispari.
Odnoseći sećanja.
A ostavljajući prazninu.
Nemir.
Nešto što ne mogu sebi objasniti.

Ali,
Večeras je bilo drugačije.
Pokazala je svoje drugo lice.
Stala je ispred mene.
Prerušena u ljude koje poznajem.
Barem mislim da ih poznajem.

Koristila je njih da me napadne.Igrajući protiv mene mojim oružijem.

Kao pre neki dan.
Kada se pojavila u liku one novinarke.

Ana, zar ne?

Nemam vremena za razmišljanje.
Taksi je stao ispred kuće.
Platim i uđem unutra.

Skidam sako.
I uočavam ga.

Još jednog neprijatelja.
Zapravo, nisam siguran u tu činjenicu.
Pošto delimo isto telo.
A to je ustvari jedino što delimo.

Posmatra me.
Ćuti.
Nije pijan kao ja.
Ne mora da izgovori ništa da bi to zaključio.
Njegov pogled me prati.
Traži nešto u meni.

Ili, možda, ja tražim nešto?
U njemu?

U sopstvenom odrazu.

V.R.