ODRAZ

13.

Otvaram oči.
Budim se.
Spavao sam.
U stvari, ne sećam se.

Zašto ne mogu da se setim kada sam zaspao?
I da li sam uopšte spavao?

Bol u glavi.
Prvi znak mamurluka.
Čoveče, ničega se ne sećam.
Od momenta kada sam ušao u kuću.
Verovatno nemam ni čega da se setim.
Pošto sam onako pijan jedino krevet mogao da pogodim.

Podižem roletne.
Čudno.
Tmurno je.
Nesvakidašnja scena za jul mesec.

Ulazim u kupatilo i puštam hladnu vodu da mi otkloni tragove prošle noći.
Bar onih delova kojih sam bio svestan.

Sedam na terasu.
Dok ga posmatram.
Grad.
U totalnoj magli.
Gde svaki duh može da se ušunja.
A niko da ga ne primeti.

Ispijam kafu dok bacam pogled na vreme.

6:47

Poranio sam.
Verovatno sam zaspao čim sam stigao.
Ali, iz nekog razloga sam umoran.
Mozak mi daje odgovor na to.
- Pijani ljudi su obično umorni sutradan.

Tako je.
Kockice su se posložile.

Barem mislim da jesu.

Često mi se dešava ovako nešto.
Obično kada popijem koju čašicu više.
Doduše, ima momenata i kada sam trezan.
Pa zaboravim.
Neke delove.
Čini mi se da ih sanjam.
Pa ih u sledećem momentu nema.

Možda sam lud?

Trgnem se.
Vibrira mi telefon.
Zar ovako rano?

Bacam pogled.
Vidim li dobro?
Ona.
Lena.
Nikada me ne zove ovako rano.
Zapravo, nikada me i ne zove.

Odlučim da se javim, ne znajući da me čeka pakao.

- Halo.

Trudim se da budem pribran.
Ali čujem nešto.
Plače.

A onda je izgovorila rečenicu koju ni u najgorem košmaru nisam čuo.

- Viktore, Ognjen je ubijen.

V.R.