ODRAZ

8.

Destrukcija.
Sama po sebi zvuči jako.
Samo zvuk te reči dok je izgovaramo emituje nemir.

Definitivno je Lucifer tvorac te reči.Mogu da pokušam upad u njegov um dok ju je pravio.
I samo jedna misao mi pada na pamet.

Uništenje.
Svega i svakoga.
I prošlosti.
I sadašnjosti.
Čak i budućnosti.

Postepeno nas truje tom rečju.Budi nam sve nagone, kojih nekada nismo ni svesni.Snaga da urušimo sve što zidamo godinama.

Za dan.
Ma za sat.
Ma koga lažem, za minut.

Čak i odnose.
Prijateljstva na primer.
I na kraju,
Samo nema ničega.

Sve ovo moje preispitivanje reči destrukcija, koje ćemo pripisati već veoma pripitom stanju, traje svega par trenutaka.Dok me pozdravlja.
On.
Ognjen.
Mislim da mi je bio najbolji prijatelj.
Ne.
Više brat.
Sada je samo Ognjen.

- Pa gospodine Kovačeviću, do Vas je teže doći nego do predsednika države.
Opet mi se obratio.Sa uobičajenom dozom sarkazma.
- Čestitke na nagradi.
Nastavlja.Samo je sarkazam sve izraženiji.A tek je počeo.
- Možda ste me zaboravili, znam da Vam pamćenje nije jača strana, zato ću Vam se predstaviti.
I dalje mi ne dozvoljava da odgovorim.
- Moje ime je Ognjen Avramović.Na ovoj proslavi sam igrom raznih okolnosti.Znate, podsećate me na nekoga.Zamislite, imao sam prijatelja, pardon, zvao sam ga bratom.Zvao se isto kao Vi.Izgledao je isto kao Vi.Glas je imao veoma sličan zvuk kao Vaš, samo ne tako melanholičan.Gledao me je istim takvim očima, kojim me Vi sada gledate gospodine.
Izgleda se sprema da završi.
- Ali, Vi definitivno niste on.

V.R.