"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 58

Marija's pov

Još samo malo i dolazi spasenje. Leto koje zatvara jedno poglavlje i jesen koja otvara novo. Nadam se potpuno drugačije i bolje. Ništa više neće biti isto, ali tako upravo i treba da bude.
Daljina će doneti maglu, magla će prekriti mostove, neko će ostati sa jedne strane, a neko sa druge.
Biće teško, ali svakako biće nešto novo. Prošlost će ostati deo nepovratnog trenutka, a sa njom i sva sećanja leteće u mrak. Pamtiće se samo oni lepi trenuci.
Najbolje mesto u državi, taj talas sreće i zadovoljstva kao da me i danas oplemenjuje u teškim danima i pumpa mi pluća kiseonikom kad' je zagušljivo.
Lepi trenuci izgrađeni sa Klarom.
I Tinom, iako se ona kasnije opredelila za neke uzbudljivije pustolovine.
Bezbroj korisnih saveta raznovrsnih profesora, što edukativne prirode, što životne.
Ušuškanost u toplinu rodnog mesta.
I još toga.
Naspram crnila.
Davora i njegove ekipe. Pregršt podrugljivih osmeha, pogleda i komentara. Bezbroj ugrizaja za jezik i smirivanje same sebe. A opet toliko napetosti u duši i patnje zbog istih.
Nekad svesnost nije dovoljna i ne uspe da vas sačuva. Nekad je svakodnevica jača od vas.
Koliko god pokušavali da ne obraćate pažnju, jer znate da nije vredno, toliko vas nekad tama guta i vuče u ponor. Do kog nivoa je Davor omamljen? Šta u njemu kuva i progoni ga? Zašto nema jednostavno ponašanje kao i drugi, već iskače iz kalupa i krevelji se svemu normalnom? Zašto se sa njim nikada ne zna na čemu si, a opet se tako jasno zna?.
Nedostaje mi mir, onaj mir koji sam imala kao đače drugače koje prebaci glomazan ranac preko leđa, nađe se sa drugaricama iz ulice i štrapacira do škole. Ono bezbrižno dete koje ne misli ni o čemu sem o testovima.
Nepovratan period bez ustukanja i izazova.

Skoro sam pročitala roman "Višnjičica u Beogradu" i uživala u svakom napisanom pasusu. Nije da nisam poželela da se nađem u njenoj ulozi. Da li me išta i sprečava? Studije su svakako na putu, shodno vremenu i posao, a apropo toga verovatno i ostanak tamo. Pa što se onda meni ne bi namestila situacija da upoznam nekog kao ona, sa kim neće da se namesti iz prve, ali iz druge sigurno hoće. Priča bez previše komplikacija, trzajeva, nervoze, igara. A opet vredna pažnje i divljenja.
Ah, Marija - izađi iz sveta mirišljavih stranica ljubavi i vrati se u datost trenutka koja nije ni približno tako bajna. Pre svega, zov promena, zov budućnosti. Vreme neumoljivo teče, život donosi nova iskušenja, a da li odnosi stara?
Da li je juli mesec sinonim za kraj i novi početak kada je u pitanju On?

Moglo bi se reći da nisam ispratila ni trećinu dosadne priče profesora tehničkog, jer me najvećim delom nije zanimala, a i bila mi je sasvim nepotrebna, pošto je moja rubrika u dnevniku brojala već tri petice. Dobro mi je došao jedan ovako opušten dan u kome nisam imala ništa da odgovaram, posebno nakon virusne lomljave.
Zvono za kraj časa zatvorilo je današnji dan zbog čega sam posebno bila srećna. Mala malaksalost i dalje mi se protezala kroz telo, pa sam veću sebi odbrojavala minute do kuće.

"Hoćeš možda u petak negde na piće?"- prenula me je Klara iz misli.
"Zapravo može."- iznenadila sam je odgovorom zbog čega je automatski razvukla veliki kez.
Kao što rekoh malopre, nije ostalo još puno, zato hajde da uživamo dok traje.
"O detaljima ćemo u četvrtak, tek je ponedeljak Klara."- presekla sam rutu čavrljanja koju se spremala da započne. Do petka k'o živ - ko mrtav.
"Oukej."

Kod sporednog izlaza iz dvorišta razmenile smo jedan zagrljaj, i rastale se. Ona je imala zakazano kod stomatologa, a ja zakazano u krevetu.

"Vratila si se."-presekao me glas iza leđa od od kog sam se sva naježila.
"Skoro pa jesam."-prelila sam odgovor dragim mu sarkazmom, onako kako to on ume. Verovatno neće umeti da ceni ni to što sam uopšte odgovorila, ali bilo je to jače od mene.
"Pa u komadu si, tako da nije skoro."- spremno mi je doskočio izravnim crtama lica. Nije odavao nikakvu emociju. Stao je preko puta mene i bezizražajno me gledao.
"Dobro sam, hvala na pitanju."- ispljunula sam otrovno, pokušavajući da zadržim potpuno kontrolu nad sobom, a i nad situacijom.
"Ako nisam pitao kako si, ne znači da nisam mislio kako si."
"Jedno je misliti, drugo je činiti."
"A ja sam nešto sasvim treće, zar se nisam po tome uvek i izdvajao?"- sada je poveo u nadmudrivanju, ali moja spremnost je bila samo da mu priznam poraz. Fizički umor u kombinaciji sa mentalnim polako me osetno sustizao.
"Hvala što si nas podsetio na nesto tako značajno, ali sada bih zaista morala da krenem, jedva stojim na nogama."
"Ispratio bih te do kuće. Taman možemo malo da proćaskamo."
"Kao da imam izbora."- tromo sam krenula napred, nadajući se da ću u kolikom-tolikom miru stići do kuće.
"Hoćeš da me uhvatiš pod ruku?"- izlaprdao je zbog čega sam ga refleksno pogledala, tražeći potvrdu da me sluh nije izdao.
"Mislim..ovaj..ako se već ne osećaš najbolje, pa zato."
"Samo zato."- provukla sam ruku pod njegov zglob šake i bez ijedne reči nastavila da koračam.
Blizina njegovog tela činila je da se osetim totalno drugačije od onog malopre. Srce je tuklo kao ludo, a svaki nerv u telo plesao je neku notu. Ujednačenim koracima približavali smo se odredištu, a ja sam bojažljivi pogled isključivo drzala prikovan na beton.
"Vlada neki gadan virus, majka je isto zakačila."- razbio je tišinu.
"Uh da, i to traje. Ubitačan je."
"Bar si sada stekla imunitet, a mi ostali treba da se poređamo u red i spremimo za fajt."
"Hvala ti na pomoći."- izvukla sam ruku i odaljila se kada smo skrenuli u moju ulicu.
"Nema na čemu. Uzimaj nešto za energiju. Virusi načisto srozaju imunitet, znaš i sama."
"Već pijem, samo je verovatno sada mali premor. Ipak šest časova danas, a nisam sveža. Ali svakako hvala još jednom."- spremala sam se da zbrišem, kada me je uhvatio za podlakticu.
"Neću te zadržavati više, ali samo jedno da rasčistimo..jesam mislio, nisam pitao. Znam da ne razumeš, ni ne pokušavaj, ali znaj to."
"I da, prijala mi je ova šetnja. U najmanju ruku."
"A sada ti želim prijatan ostatak večeri."
Izgovorio je sve u cugu i nestao.
Pogled mi je pao za njim kako prelazi ulicu i zadržao se koji sekund. U njemu se prosulo mnoštvo neizgovorenih reči, čeznjivih misli i neke nevidljive sete. A možda i ljutnje. Što nije sve jednostavnije sa tobom?

Davor's pov

Da mi je neko rekao da jedna kratka šetnja može ovako da utiče na mene, ne da mu ne bih verovao, nego bih ga još i oterao dođavola. A još je neverovatnije to da je ovaj ovde srcelomac predložio nekoj devojci da ga uhvati pod ruku. Stavićemo po strani da sam i otvoreno priznao da sam razmišljao o njoj. Definitivno nešto sa mnom nije u redu.

Utrpavši se u krevet, izvalio sam se u horizontalu i zažmurio. Ne, ne spava mi se. Samo vraćam flešbek malopređašnjih petnaestak minuta. Ja savršeno nesavršen, i pored mene ona. Biće krhko i nežno, suprotno mom. Naša šetnja, naša tišina, prijatnija od bilo koje priče. Čuj, naša...Kao da je ona moja, kao da sam ja njen. Da, znam..jesam rekao da ćemo biti u nekoj vrsti odnosa, ali to nam ne stavlja poveznicu "mi."
Ona je interesantna i drugačija, a ja volim da menjam. Dosadno je ono što je već viđeno. Zato i tražim malo promene, malo novog uzbuđenja, malo zabave. Ništa više, ništa manje. Verovatno sam se zato malopre i ponudio da budem od koristi. Sigurno je da sa njom ne želim ništa intimne prirode, a emocionalnost ostavljam za drugi život, tako da je ovo zapravo jedna fina relacija koju imamo, ako uzmemo u obzir kakve praktikujem.

Iz čiste dosade, kliknem na njen profil. Kako sam i pretpostavio ništa novo. Bas je atipika današnjice.
Skrolujem poslednje objave, jedino što uočavam je par novih komentara. Nošen znatiželjom ko je autor istih, kliknem na prikaži.
Nik Sols. - "Prelepa 🌹".
Naravno da mi u sekundi proradi mozak ko je dotični. Ali ne proradi mi samo mozak, već i čudan osećaj u stomaku. Nešto nalik paljevini.
Svaka fotografija srcana je od strane njenog voljenog druga. Potpuno legitimno, opomenem sebe.

Na kraju, ona i voli fine momke. A on se uklapa savršeno u taj kalup. Ta živi u Gijomovoj romantici iz devetnaestog veka, čita "Izvinite što plačem" dok roni krokodilske suze. On bi joj bio savršen saputnik u tome.
Ja
ne
bih.
Moj mrak bi prekrio njenu svetlost i zaklonio joj plave horizonte. Ja ne bih umeo da je volim, a pre svega ne bih želeo. A ja ne nudim ono što ne mogu da ispunim. Zato je sa mnom sigurna na površini, bilo kakvo zadiranje ispod, izazvalo bi krhotinu i lomljavu. Ona bi da uplovi u sigurnu luku, a ja donosim samo nemirno more. Zato je bolje da plovi po danu, sa sigurnim kapetanom. A ja, pa ja bih eto bio tu čisto da se nađem. Možda da je sprovedem do obale, ispunim vreme do najave polaska. A nije ostalo još puno do ukrcavanja. Izvevši savršeni zaključak okrenuo sam se na stranu i krenuo da odložim telefon kada je on zapištao.

"Hvala na praćenju i savetima. Zaista si me prijatno iznenadio. Vidiš da umeš biti fin ako to želiš. :) "

"Nema na čemu. Nije kao da sam imao šta pametnije da radim."

Otkucao sam u momentu i poslao.
Neka se ne nada previše. Ja tršavi potrčko nisam, niti ću biti.

"Ovo je nešto najpametnije što si i imao da uradiš :) "

"Ah..sada je ovo tvoj šah-mat?"- pokušaj da ostanem ravna linija srušen je njenim dovitljivim odgovorom.

"Mhm, hvala na prilici za revanš. :)"

"Prilike sami stvaramo?"

"Zašto je onda među nama neprilika? :D "

"Promenilo se agregatno stanje?"- uzvratio sam u istom ritmu.

"Biće da je to!"

Kao što rekoh, malo zabave i ništa više, a ona i te kako zna da je napravi!