"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 25 "Moraću da ti oduzmem i ovo"

"Ti si šta?!" - vrisnula sam, posloživši Brendonove reči u glavi. Mora da se šali.
"Kažem ti, izašao sam iz tog, nazovi klana." - potvrdio je izneto.
"Ali bili ste tako dobri, uvek ste branili jedan drugog, niste se odvajali i..." - počela sam da nabrajam činjenice.
"Tako je delovalo svima vama, ali nije tu bilo ničeg idealnog. Držali smo se zajedno više iz neke navike, da kažem potrebe, a zapravo je tu svako gledao sebe."

"Kako je Davor reagovao?" - prva pomisao pala mi je na njega. Pretpostavljam da je najjača bura sevnula od njega.
"Nije bilo strašnog fajta, ali nije ni prošlo ni bez upozorenja."
"Pripretio ti je?" - moja znatiželja dosezala je daleke visine.
"Stavio mi je do znanja da sam sebi nakačio neprijatelje za vrat. Znaš ono, kad' od prijatelja napraviš neprijatelja." - izdahnuo je, pucketnuvši kažiprstom o tvrdu površinu.

"Nikad neću moći da shvatim zašto je toliki kreten, prosto mi ne ide u glavu."
"Nisi jedina. Ja, koji sam do juče bio blizak s' njim ne umem da ga definišem. Znamo se godinama, ali suština je da ga ne poznajem, uopšte. Nisam nikad dopreo do njegove unutrašnjosti, ona mi je čista nepoznanica, teška mozgalica." - govorio je ujednačenim tonom, dok sam ga pomno pratila.
"Možda postoji nešto što ga je promenilo, možda nije oduvek ovakav nečovek..."
Možda.

"Đavo će ga znati, možda ni on. Davor je jako introvertna osoba, praktično nepristupačna. Zabrikadiran je od temelja do krova."
"Je l' poznaješ njegove roditelje kojim slučajem?" - nije mi padalo na pamet da skoknem na neku vedriju temu, već sam navrnula k'o gluv na telefon.
"Bio sam u prilici da ih vidim samo par puta, iako smo se konstantno okupljali kod njega kući dok je živeo u Nišu. Oboje su maksimalno posvećeni biznisu, žive brzo. Otac naročito, skoro da i ne dolazi kući, koliko puta osvane u firmi. Mislim da su i on, i Kristina naučeni da se sami snalaze, i brinu o sebi, a od skora i o Eleonori."

"Kakav je samoživnik, verujem da i tu malenu torturiše. Nad Kristinom je već opštepoznato da se iživljava. Zlotvor. " - prosiktala sam, namrštivši se zbog sećanja koje mi je jurnulo u glavu.
"Grešiš, nju obožava. Bar sam ja stekao takav utisak. A što se Kike tiče, i jeste tako. No, situacija u koju su zapali, isključivo je njena krivica. Uhvatio je na gomili, i to sa njegovim tada najboljim drugom, koji bi brat to voleo da vidi?! Tu ga ne krivim..."
"Daj, molim te, k'o da on nikada to nije radio, k'o da niko od nas to ne radi. Gluposti." - stala sam u njenu odbranu. Savršeno poznajem njen karakter i moralnost, tu nema mesta osudi. Čak se tog dana ništa nije ni desilo, samo su se ljubili na krevetu.

"Ti jesi?" - upitno sam digao obrvu, smeškajući se ispod očiju.
"Ne.. nevažno.. u.. kažem, mislim u globalu." - nevino se spetljala, crveneći se iz sekunde u sekundu sve više. Ne mogavši da se priberem, prasnuo sam u smeh. Ovakva devojka se dva puta ne nalazi. Zasigurno ne.
"Kako god, ona je tada imala 16 godina. I ja bih isto reagovao na njegovom mestu."
"Niste vi džaba bili braća." - prekorno me je pogledala, odmahujući glavom u stranu.
"Niste vi džaba bile i ostale drugarice." - namignuo sam joj, privodivši ovaj, totalno nezanimljiv razgovor kraju.
Tina je očigledno negde zalutala, a meni se više ne da trošiti reči na ljude kojima ne bih dao ni čašu vode u pustinji, već bih zalio kaktus. Okej, možda malo preterujem, ali tu je negde.

"Prenesi Tini da mi se javi kad bude mogla, ja bih sada morao da krenem, nje očigledno nema, a mene neki gosti čekaju na ručku." - krenuo sam kupiti stvari, tj. sportsku opremu s' kojom sam muški zaglavio danas, pripremajući se da krenem.
"Ti je sačekaj još malo ako hoćeš, ja stvarno žurim." - nakon što se složila, otisnuo sam prijateljski obraz na njenim, još uvek vrelim obrazima te odmarširao ka izlazu.

...

"Hajde da pređemo u tvoju sobu" - ponovila sam po treći put, u nadi da će me voljena drugarica Kikica registrovati bar na tren. Ali, ne. Mlada dama je očigledno prizivala opasnost. Bukvalno joj se smešila.
"Ne želim probleme kad nas zatekne ovde." - zacvilela sam, poput deteta kome ne date čokoladicu.
"Opusti se, neće nas ni primetiti. Sigurno se pošteno olešio, taj neće znati ni gde mu je soba, a kamoli kako da zavitlava nas dve." - zvučala je prilično ubedljivo, iako se ne bih kladila da ima puno pravo. I prošlog puta me ubeđivala u isto, a razvoj situacije je bio potpuno drugačiji.