"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 57

Marija's pov

"Osećaš to?"- pitao je zadihano, odmakavši se od mene. Znate onu scenu na filmovima kad se dvoje mladih poljubi, a onda naprasno odmakne, uz unapred očekivanu režiju kako je to bila greška i kako ne sme da se ponovi. E, pa, mislim da smo to danas mi.
"Osećam da ne znam šta osećam."-izustila sam tiho.
"Kao da je bitno. Strast, hemija, žar..."
"Voliš da nazoveš stvari pravim imenom."- bila sam ironična. Da, jesu mi usne bridele i tražile još, da - jeste mi telo doživelo elektricitet visokog napona, jesu me proboli trnci, ali ne, nije ovo strast..definitivno osećam emociju.
"Da ne bude zablude. Žene se uvek ponadaju i shvate drugačije dok smo mi muškarci mnogo objektivniji, što njima u pamet dolazi posle."
"Naravno, samo što se ja danas jedino nadam da neće pasti kiša."- rekla sam cinično, ne želeći da mu priuštim bilo kakav bunt rasprave i ubeđivanja. Sa njim je sve jasno k'o dan, nema mesta panici.
"Nisam toliko pripitomljiv kao tvoj drug, ali dao bih ti kišobran."-žacnuo me je.
"Radije bih kisnula, hvala."
"Vidi, sa mnom znaš na čemu si. Neko bi to cenio."
"Na distanci, kao i do sada?"-vratila sam stvari u normalnu, iako je glava bila vruća.
"Mah, pusti to. Zakon privlačnosti među nama je eminentan."- glupo srce je poskočilo u grudima, iako je razum vrištao da ništa od ovoga nema smisla.
"Ponekad hemija nije dovoljna. U mom slučaju, nikad."
"Marija, pusti ponos. Dozvoli sebi da ti bude lepo, loše ti može biti uvek."
"Ti ćeš da me usrećiš?"- podrugnula sam se, ne verujući šta čovek priča.
"Ne bi se reklo da smo srećni kada se ignorišemo i mrzimo. Ne znam za tebe, ali mene neki nemir izjeda. Nikad nisam osećao nešto slično. Možda umišljam samo, ali zašto da ne pokušamo? I ne, pre nego što kreneš, ne prijateljstvo..nešto slično vezi, ali ne vezu. Ne znam ni sam, ali šta košta da malo ispitamo sebe? Probali smo da budemo neprijatelji, nije ispalo baš najbolje, prijatelji - i to je kočilo, ostaje još jedna opcija. I onako se za manje od godinu dana rastajemo, šta fali? Možda se nekad setimo pa nam bude žao, svakako se nećemo voditi jedno drugo pred oltar.
"Kako bi cela škola reagovala na sve što nije rat među nama? Bi li se nosio sa svojim društvom? Mislili bi da si lud, a i ja sa tobom. Ovo što ti pričaš je totalna ludost."- brbljala sam, prebiravši sve buduće, ni malo prijatne scenarije.
"Da li si spremna na rizik?"
"Pre bih stvari ostavila takvim kakvim jesu."
"Kukavice."- osorno je rekao, cinički se nasmejavši.
Moje oči su ga spretno fiksirale i znala sam još tada da je on moj otrov i moj lek. Neko koga ću puno voleti, a istovremeno i onaj zbog koga ću duplo više patiti. U jednom pogledu pročitala sam sudbinu, a sudbina je bio on.
"Važno ti je što će neko tamo reći, a ono da se boriš za ljubav, to je isparilo?"- spremno je nastavio.
"Za koju ljubav?"
"Tako se kaže. Vi devojke se večno borite za neku ljubav, čak i kada vam nije uzvraćena."
"Tačno, a vi muškarci se borite za tu istu ljubav tek nakon što nešto žestoko uprskate. U suštini, borba je obostrana, samo su momentumi dijametralno suprotni, pa je i rezultat anulirajući. Iz svega jedino profitira neka izdavačka kuća, a mi se ubijemo uz triler ljubavi i poredimo se s' njima."
"Iako mi nećeš verovati, ali i ja sam se možda nekada borio za nekog, a da to nisam vlastiti ja. I šta više, nisam tu ja zaje*o, ali svakako jeste završilo neslavno. I da, jesam patio. I da, jeste me bolelo, ma koliko tebi zvucalo nerealno."
"Je li i to bila veza statusa kvo?"-pitala sam nadahnuta njegovim otvaranjem.
"Ne. Ona je bila neko zbog koga bih skočio sa mosta, neko zbog koga i sa kojim sam pomerao svoje granice, neko ko me je učio kako da budem bolji čovek, bolji dečko. Jednostavno, posebna."
"Zbog nje si bio spreman da budeš papučar, prevedeno na srpski?"- pitala sam cinično, povučena najezdom ljubomornih strelica koje su me gadale pravo u mozak.
"I bio sam, ali ne kajem se ni trunke."
"Onda ne vidim gde vam je zapelo?"- upalili su mi se svi crveni alarmi.
"Ne želim o tome, isuviše sam i rekao."- smrknuo se i krenuo napred, oprečno prekinuvši razgovor.
"Pa kad sve podvučemo, bar imaš materijala za jedan roman, doduše tragediju, ali to se traži."- otrov je šljisnuo iz mene. Umem i ja da zakopam.
"Marija, ne budi zla."-okrenuo se ka meni negodljivo.
"Možda samo igram fer-plej ako uzmemo u obzir šta si ti meni sve radio."
"A možda si samo zajedljiva što je postojao neko takav u mom životu, i što sličan neće postojati."- sada je on bio brutalan, ali u pravu. Ljubomora koja me je obuzela u trenutku bila je nezamisliva, a toliko neosnovana da je to bilo strašno.
"Ko sam ja da me bilo šta iz tvog života zanima, a kamoli dotiče. Samo mi je neverovatna činjenica da bilo ko tebi može da predstavlja nešto bitno. Ljudi poput tebe su sami sebi čak i suvišni. Ali, kako god, da je bilo suđeno - još bi trajalo."
"Ako je suđeno, desiće se opet."
"I to."
"Nego da se vratimo mi na našu priču od malopre, da li smo se dogovorili?"-pogledao me. U tim tmurnim očima mešala se tuga, nostalgija i bes. Ovog dečka je nešto mučilo, a svi signali ukazuju da to nije samo prošlost.
"Jesmo." - refleksno sam potvrdila, iznenadivši samu sebe. Možda je moj mozak samo tražio način da olakša ovu situaciju, a možda je i nešto drugo.
"Onda super. Ostavljam te sa svojim mislima, a mi se vidimo sutra."- odaljio se bez pozdrava, a ja sam poput poslednje izgubljene duše ostala da gledam za njim dok se polako gubio u daljini.

Naredni dani proticali su mi u znaku oporavka od virusa koji sam negde usputno zakačila, ali isto tako i u oporavku mozga od svega i svih.
Klara mi je slala sve što smo radili, i to je bio dovoljan kontakt sa realnošću. Pomisao na Davora bila je sve učestalija, a grč u stomaku sve veći kako se bližio ponedeljak kada se vraćam nazad u školske klupe.
Ne znam da li me je namerno pustio ili ga jednostavno nije briga, ali nijednim senzorom mi nije poslao poruku. Dane ležanja, prenemaganja, ispijanja čajeva i koktela ne bi bili isti bez Nika.
Svraćao je svakog dana i pravio mi društvo. Trebalo nam je to, da nadoknadimo sve ono što smo izgubili i propustili. Nije bio blag udarac kada sam se mirila sa činjenicom da će među nama distanca biti veća od 2000 kilometara, ali shvatila sam da ga moram pustiti, jer on ide za boljim.
Tu je bio i ovog tmurnog subotnjeg poslepodneva.

"I tako, pretresli smo prošlost, ostala je još sadašnjost?"- izjavio je nakon što smo sate i sate potrošili na prepričavanju proteklih šest meseci.
"Uh, kod mene se sada ne dešava ništa spektakularno zanimljivo. Bilo je bujice i euforije kada sam odsanjala svoj san, posle toga strasti su se nekako slegle. Fokusirana sam na budućnost kao što sma ti pomenula i u principu je to to."
"Onaj lik?"- moja pospanost je momentalno doživela smenu.
"Davor?"
"Da. On, ti..šta?"
"Mi smo u vezi."- bupnula sam. Nikovim licem razlio se šok iznenađenja na šta bih se inače smejala, ali u ovom poimanju stvari usne su se same skupile.
"Ve-zi..kakvoj vezi? Dobro se sećam noći proslave, dečko te je strelio pogledom da sam se bukvalno plašio da ti ne naudi, a pričao sam i sa Bekijem. Šta pričaš ti?"- uozbiljio se i raskolačio oči.
"Mi smo najveći neprijatelji, ne podnosimo se i dobro je da se nismo poubijali do sad. Ali u isto vreme, to nije jedino što osećamo jedno prema drugom. Moje telo se naježi svaki put kad mi je u blizini, ne sluša komande i kontrira umu. Svim silama pokušavam da ga mrzim, ali jednostavno ne mogu, treperim kada me pogleda, tugujem kada me ne gleda. Ako me pitaš šta je to, odgovor ne znam. Makar je tako sa moje strane."
"Uh." - uzdahnuo je stresavši se.
"Koji paradoks."- protrljao je lice dlanovima potpuno sluđen.
"Znam. Neshvatljivo je i nama samima. Mislim, on, on se možda i zeza, ali ja, ja se ne zezam, i tu leži cela katastrofa."
"Ali čemu se ti nadaš? Davor uopšte ne deluje kao tip koji se zadržava na jednom mestu; taj čovek je nepoznanica i samom sebi, a ono što se uviđa sa strane je da ne mari ni za koga. Bilo kakvo petljanje sa njim može te koštati skupo, i to ne samo nerava. Ti si emotivac, a toga možda nisi ni svesna. Slomiće te više nego što je do sada, veruj mi. Nisi mi pričala dovoljno, ali Beki jeste. Šta ti on nije radio, uporedio te sa kantom za smeće, ismevao, okrenuo sve protiv tebe, likovao tvom neuspehu, nazivao pogrdno... A gde je ono što ne znaš i nisi čula. Taj tip je opasan po bilo koga, samoživ, sebičan, isprazan, nema gram emocija u sebi..U poređenju sa tobom koja si krhka, lomljiva, satkana od svile i satena. Možda, ali samo možda si mu zanimljiva jer nisi postala njegov trofej i ništa van toga. Ma šta god da te laže, veruj mi, njemu sekira ne udara u jedno mesto. Taj neće trepnuti za bilo šta samo da dođe do svog cilja. Previše si dobra za njega, shvataš..." - pogledao me tugaljivo, onako zaštitnički, podsetivši me na to da sam ja njegova mala seka koja nikad neće da odraste, a on moj veliki bata, iako smo isto godište.
"Nisam rekla da se udajem za njega, pa da toliko brineš."- pokušala sam da malo opustim atmosferu.
"Ma i da kažeš, čak i poželiš, za njega se nećeš udati. Ni sada, ni bilo kada. Tom ne treba normala, njega vuče haos. Nijednu on ne bi odveo pred oltar, jer nema pojma šta je to ljubav, a ni te guske što idu sa njim.
Ne zavaravaj se, to što si drugačija od njih ne menja ti ulogu kod njega. Njegov um široko doseže, ali ne u pravcu koji ti želiš.
Za uspeh i nauku jeste predodređen, ali ljubav je njemu strano telo."- gađale su me ovi reči poput oštrih žaoka koje ranjavaju. Iako je ogoljena istina pretila da me ubije, srce je i dalje lebdelo osećajući još uvek toplinu našeg ledenog poljupca.
A najgore od svega, vrlo konkretno sam mogla da stvorim sliku Nikovih reči ispred glave i porazim bilo kakve nade u sebi.
On, koji je sa godinama sve lepši.
Nedostupniji.
Hladniji.
Bez srca.
Bez osmeha.
Bez ikoga.
Sam, ali nikad usamljen.

A sa druge strane ja:
Zaljubljena k'o tetreb.
Jastuk natopljen suzama.
Ljubav prožmana bolom.
Nada ucveljena metkom stvarnosti.
Ruža koja vene, nadajući se, ipak, da neće uvesti do kraja.

"Previše mozgaš, i onako se rastajemo kroz manje od deset meseci, šta može da pođe po zlu, a da to ne znam?"

"Već je pošlo, samo što ti još uvek ne znaš."