"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 51

Marija's pov

"Kako sve ovo imaš u malom prstu?" - iskreno sam pitala, 'dirnuta' njegovim objašnjenjima.
"Jednostavno samo povezujem, što mislim i za tebe. Čak sam ubeđen da sve ovo znaš, čak i bolje od mene, nego ovo radiš namerno."
"Da je u pitanju hemija, složila bih se."
"E, da, zašto ne hemija?"- glas mu je postao zainteresovan.
"Zato što sama ona kao ona nema perspektive. A i smatram da ću je na farmaciji skoro podjednako dobro izučiti."
"Izučavaj je i za mene, molim te."
"A ti matu. I genetiku."
"Pih, grdan ja. To su dva predmeta, pri tom, jednosemestralna. Ti ćeš da nas šiješ sve na deset njih, minimum."
"Nije svaka hemija ista."
"Sve to dođe na isto. Atomi, molekuli, lekovi, otrovi."
"Beograd?"
"Beograd. Kod tebe?"
"To je neka želja."
"Ma nije valjda da ćeš me pratiti i narednih pet godina?"-odmahivao je glavom, ali nisam videla onu uobičajenu ljutnju i sarkazam na njegovom licu. Čak štaviše, imao je nešto nalik polusmešku.
"Tačnije šest."
"Pa wow. Zvanično si mi sada popravila dan."
Ovo je već bila čista ironija.
"Ti si meni prethodne skoro tri godine."-spremno sam dočekala opasku.
"Sama si tražila."
"Tražila sam samo ono što zaslužujem."
"Na kraju si i dobila?"
"Jesam, ali nije bilo potrebe za svim onim sa tvoje strane. Borili smo se za isto i to je sve. Pobeđuje bolji. Uostalom, bilo je više šansi, i to smo znali."
"Pobeđujem ja."
"Sve dok ne izgubiš." - prkosno sam mu namignula.
"Ili te ne pustim."
Čekaj, šta? Kakva je ovo nebuloza?
"Koga bre da pustiš? Tvoj ego ne bi pustio ni samog sebe."- bila sam žustra.
"Verovatno si u pravu."- složio se za divno čudo.
"A sada je vreme da kreneš, čekaju te pripreme."- opet mu sarkazma nije manjkalo.
"Kako se ti pripremaš?"
"Uživam do granice bola, uzimam sve što mi se nudi, a ne dajem ništa više od par sati zadovoljstva. To mi je jedina i najvažnija priprema."- pogledao me kako bih ja to rekla onako paćenički, na šta sam samo prevrnula očima i refleksno stala na noge.
"Savršeno, uživaj u ostatku dana. Posebno večeri."- još jedan namig mi je pobegao s' lica, a nakon njega sam 'pobegla' ja.

Samo ti uživaj druže. Ko bi mogao tebi da zavidi. Nit' brige, nit' pameti.

Davor's pov

Kamo sreće da sam bio iskren i da uživam menjajući 'društvo' svakog dana. Ali, to nije slučaj.
Jedino šta menjam su knjižurine na repertoaru. Kraj školske godine i nije baš tako lagan, čak ni za mene.
Brdo testova i pismenih zadataka. Nešto od toga treba i provežbati.

Ispratio sam pogledom njeno udaljavanje i na tren zamislio u glavi kako bi to izgledalo da mi ona bude 'društvo'. Verovatno ljuto i kiselo.
Ljuto jer bih morao da je silujem, a kiselo jer je buđava. Svakako neprihvatljiva kombinacija.

"Pucaj" - odgovorio sam vibraciji u svom džepu.
"Devojka ti švrlja uokolo. Provela je sa Brendonom prijatno subotnje popodne na Visu."- posprdno me zajebavao.
Šta???
"Skratiću ti odvratnu kosu ako me ložiš." - pomalo nervozno sam uzvratio.
"Ja te ne ložim, a da li ga je ona naložila moraćeš da saznaš." - poklopio mi je slušalicu.
Kreten.
A ona? Šta ona umišlja? Igra se vatrom? Provocira?

Mala šugo, razlika između tebe i mene je u tome što ti meni ništa ne značiš, tako da će tebe da boli, i to koliko već sutra. Em što si za ne poželeti, em što trpaš svoj nos tamo gde mu nije mesto. Pogrešila si ako si umislila da sa mnom možeš kako hoćeš. I shvatićeš to ubrzo.

Smenu sunca i meseca, pa meseca i sunca dočekao sam vrlo rasejano. U glavi mi se non-stop rojila slika i prilika dvoje nesrećnika, koji ni ne znaju da su nesrećni.
Vrlo motivisano sam zalupio kućnim vratima i požurio ka školi.
Biće ovo dan za pamćenje. Posebno tebi, Marija.

.  .  .

"Daj nam znak kada je blizu." - šapnuo sam Lazaru.
"Može."- dobacio je, pa nestao iza ćoška.

Marija's pov

"Mmm, kako si divna. I pre svega posebna. Dala si mi samo usne, a opet je osećaj neverovatan, istopio sam se."
Dobro poznati glas zapario mi je uši nakon što sam kročila u toalet.
"Ja sam mislila da je Marija posebna?"
A onda još jedan poznat eho.
"Pih, gde ona. Posebne su samo poštene devojke. Bar za mene."
"Pa zar ona nije upravo takva?"
"Takvom se predstavlja. Ali vrlo transparentno viđa druge dok je u vezi, i ko zna šta još. Glumi nevinašce, a ovamo se vata s' kim stigne."
Otrov je klizio sa njegovih usana i jednosmerno se razlivao u moje srce.
Klara je bila u pravu, toksini su već prodrli u mene, samo je pitanje koliko će im trebati vremena da me unište.
Skroz izgubljena i nemoćna izašla sam napolje i stala pred lavabo.
Nakon više dobrih pljuskova, duboko sam uzdahnula i spremila se zakoračiti nazad ka učionici, ali su me dva para očiju presekla u nameri.

"O, Maki." - javio se glavni plejboj škole koji me je fino razvlačio kroz svoja pogana usta pošto kroz krevet već nije mogao.
"Ćao." - rekla sam preko volje, pokušavajući da zaustavim bujicu vatre koja je vrištala da izađe iz mene i napravi požar.
"Ćao ljudi." - piskutava se samo ljigavo nasmejala i nestala. Pa, i šta bi drugo?  Namiguša ostaje namiguša.
"Negde si krenula?"- nastavio je, skenirajući me.
"Zapravo već sam bila. Kratka epizoda vatanja dok čekamo zvonka spasića, u ovom slučaju, nerado." - izbljunula sam, uzimajući kormilo u svoje ruke. Dosta je bilo one slabašne Marije koja bi sada kupila svoje suze po podu.
"Kontam da je i kod tebe bilo isto." - servirala sam još jednu provokaciju, lagano gaseći požar u sebi.
"Kod mene je uvek tako, ali za tebe se čudim. Nisam mislio da si primer takve devojke."
Žao mi je, ovo oružje ti je već ispucano, dragi.
"Uh, pa kad mi je dečko kilav onda me sila natera na svašta." - zlobno sam prebacila loptu.
Op, dodaj, ne driblaj.
"Ej, pazi šta pričaš!" - poskočio je u mestu.
"Isto to bi trebalo da važi i za tebe, somino!"
"Ja ne pričam ništa što nije istina."
"Ti pričaš sve suprotno tome."
"Šta kao se nisi videla sa njim?" - rukama je odmahivao u vazduhu.
"Sve i da jesam to nije tvoj problem."
"Ja sam ti dečko i na kontu toga..."- prekinula sam njegovo ultra-preseravanje.
"I na kontu toga nemaš nikakva prava, obzirom da nemaš i nikakve obaveze po osnovi naše veze."- matirala sam ga.
"A gde to piše?"
"Na mom čelu, zar ne vidiš?"- prišla sam mu sasvim blizu i prstima mu naciljala ne bih li ga napravila većim moronom nego što već jeste.
I ljudi moji, uspela sam.
Pobegle su mu oči na gore.
A onda je usledio moj pobedonosni usklik uz oproštajni pozdrav -
"Budalo."