"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 53

Par meseci kasnije

Marija's pov

Dosadno. Prava reč za nastupelo stanje. Temperature tropske, leto na vrhuncu, a ja u daunu.
Završilo se sve ono što je moralo da se završi. Očekivanje kraja bilo je slađe od samog njega.
Dok promatram ljude kako veselo šetaju u letnjoj noći misli mi nemirno lete.
Imala sam priliku da odem na letovanje. Izabrala sam da ne odem.

Tišinu nabujalih misli prekidao je blagi julski povetarac. Pogled mi je lutao u daljinu, ne znam kuda. Negde gde su tačkice svetlije, gde su noći ispunjenije, jasnije. Zamišljala sam sebe pod okriljem noći na nekoj pešcanoj plaži dok talasi tiho zapljuskuju pučinu.
Sama pomisao na neki drugi svet, činila me je srećnijom. Da se u mašti može živeti, ostala bih tamo.

Sat je lagano otkucavao 23. Bilo je rano za spavanje, a možda kasno za sve ostalo. Samoća mi je na jedan čudan način prijala. Mogla sam čuti tišinu sopstvenih misli.
Drugima bi mir, makar na sekund,  narušilo pištanje mobilnog telefona, kod mene nije bilo ni toga. Klara je otišla na odmor, zajednička grupa je odavno mutirana, roditelji se javljaju ujutru, neočekivanih gostiju nema. Prepuštena sam sama sebi, k'o na pustom ostrvu.

U ovih par meseci, nije se desilo ništa zanimljivo. Jedino sam odabrala fakultet, ostalo se držalo na istom. Odnosi u odeljenju se nisu promenili, kao ni odnosi van njega.
Ali veselilo me je što je ostalo još samo malo. Nakon toga će se sve raspasti, ma koliko neko tvrdio suprotno. Novi izazovi brišu stare, a donose nove ljude. To je prosto tako.

Neizostavna tema, Davor, tapkala je u mestu. Sretali smo se mi redovno, ali tako još redovnije izbegavali. Čak je on bio taj koji se sklanjao mene.
Na zajedničkim časovima, sedeo je mirno, nije izvodio nikakve kerefeke, čak me nije ni gledao.
Ta njegova mirnoća me je na trenutke plašila. Verovala sam da sprema neki haos i bila u tihoj strepnji.
Ali za divno čudo, ništa od toga.
Potpuno se povukao i smirio što bi trebalo da me raduje, a u meni neki nemir tinji.
Možda je ovo ludo i nebulozno, ali možda mi fali njegova pažnja, makar i takva?

Nisam ga videla nijednom od početka raspusta. Možda je otišao negde, a možda je i nastavio da bude u ilegali. Kako god, to pitanje je poslednje koje bi trebalo da mi se vrzma po glavi, ali je suprotno od toga.
Radoznalost je ubila mačku? Ili je nešto drugo?

Možda bih mogla doći i do odgovora. Nije da se nikada nismo čuli, i da ne znam broj. I nije da je ispravno, ali i nije da nije. Mi smo vršnjaci, kolege ako nas tako mogu nazvati, ljudski je zapitati se šta se dešava? Samo da zanemarimo sve što se desilo...

- Jesi živ?
Brzinski sam otkucala sms pre nego što se predomislim.
Al' mi je poruka. Sto pametnih ne bi moglo da je sastavi.

-Otkud ti?
Javio se brže nego što sam očekivala, ako sam uopšte i očekivala da odgovori.

-Dosada čuda čini. :D
Delimično tačno.

-Baš je onda velika dosada u pitanju kad si se setila mene.

-Moguće.

-Što nisi na primorju?

Šta? Odkud je izvukao ovo?

-Što nisi ti?

Ne znam da li je pitanje argumentovano, ali svakako je legitimno. Ipak je jul.

-Vrlo je prosto. Ja sam santa leda, to nikako ne ide jedno sa drugim.

-Hahaha. Između onoga što jesi i što želiš biti, razlika je ogromna.

-Ono što želim biti, i biću.

-Mislim karakterno.

-Tu je onda razlika 0.

-To ti misliš.