Baksuz

7. deo

I, evo ga. Još jedan dan.
Prošle su tri nedelje od kada sam poslednji put videla Daniela.
Prvi dan bez njega je bio težak. Svakog trenutka sam očekivala da će se pojaviti, da ću ponovo videti njegov divni osmeh.
Ali to se nije desilo. Ni tog, ni sledećeg, a ni dana posle toga...
Htela sam da ga zovem, da idem kod njega, ali nisam imala njegov broj, a nisam ni znala gde živi.
Takođe sam htela da pitam nekoga zna li šta je sa njim. Ali onda sam shvatila da ne znam kome da postavim to pitanje. Iskreno, jedina osoba za koju znam da je provodila vreme sam bila ja sama.
Uzimam torbu i krećem u školu.
Jutarnje sunce me nežno miluje po licu. Prija mi ova promena. Čini se kao da je gotovo sa hladnim vremenom i bezosećajnom zimom. Konačno mogu da izađem napolje i uživam u toplom vremenu. Zato sam i odlučila da danas pešačim do škole.
Vremenom sam se navikla na samoću. Naučila sam da mogu da budem dovoljna sama sebi. Bilo je teško, ali, uspela sam.
Mada, volela bih da ponovo provodim svoje vreme sa Danielom.
Sa njim sam provela samo par dana, ali osećam neku povezanost među nama. Kao da savršeno dobro zna o čemu razmišljam u svakom trenutku. A mislim da i njemu prija moje društvo. Stvarno mi nedostaje.
Ulazim u školu, spremna za još jedan dan proveden u tišini.
Ljudi su prestali da obraćaju toliko pažnje na mene. Kao niz tobogan, svozala sam se stadijumima "kraljica"-"luzer"-"ko je uopšte ovo?".
Pre samo par nedelja cela škola je brujala o meni. I sama sam načula nekoliko tračeva, od kojih je većina bizarna. Kao na primer onaj gde smo se Nicky i ja pobile oko Jasona i zajedno upale u bazen čerupajući jedna drugu dok je Jason već muvao neku treću. Ili onaj po kom sam bila toliko očajna, da sam klečala pred Jasonom i molila ga da me ne ostavi.
Da. Daleko od istine.
Takođe, dobila sam i nekoliko jako maštovitih nadimaka. Kao "sirena" ili "bazensko čudovište". Naravno to je samo par onih koji su se izdvajali iz mase, pored toga mnogi su me zvali i "gubitnica", "paćenica" ili "jadnik". Bilo je ljudi koji su me sažaljevali, ali bilo je više onih koji su bili na Jasonovoj strani. A to me je i kopkalo. Kako je, posle svega što je uradio, okrenuo celu školu protiv mene?
Ali, nije to poenta. Već da je škola našla drugu žrtvu na koju će se okomiti. Što znači da su mene ostavili na miru. Mislim da bih sada lako mogla da se sprijateljim sa nekim. Sada, kada više ne kruže tolike laži, mislim da bi bilo dosta lakše. Ali nisam još spremna. Nisam spremna da nekome priđem i dam mu svoje poverenje, pogotovu kada znam koliko ga je lako izgubiti.
Ovo je bio najgori period mog dosadašnjeg života. Na stranu to što se izdešavalo sa mojim ljudskim "prijateljima", izgubila sam Bellu. A to mi je mnogo, mnogo teže palo. Na posletku, ja sam kriva za njenu sudbinu. Da sam uspela da je vratim u kuću pre nego što sam otišla, sigurno joj se ništa ne bi dogodilo.
Roditelji su mi pružali dosta podrške u poslednje vreme. Vraćali su se sa posle ranije nego inače, samo da bismo večerali zajedno. Zbog toga su dobijali dosta poziva sa posla i ostajali do kasno radeći ono što nisu stizali u toku dana. Ali, pokušavali su da sakriju umor od mene.
Uveče bismo sedeli i pričali, tata bi nas zasmejavao dok smo mama i ja pokušavale da dođemo do daha. Imala sam osećaj kao da sam ponovo njihova mala devojčica, toliko krhka i nežna da će sve uraditi da me zaštite od spoljašnjeg sveta. Polako, možda čak i nesvesno, nadoknadili su sve ono što mi je nedostajalo u detinjstvu.
Neprimetno prolazim pored ljudi idući ka kabinetu u kom mi se održava čas.
Kroz prozorska stakla prolaze jutarnji sunčevi zraci i raspršuju se po celoj prostoriji.
Obožavam ovaj prizor.
To jutarnje sunce koje menja boje ispred mene i daje mi osećaj kao da svet gledam kroz kameru podešenu na neki filter koji boje čini tako toplim, tako nežnim. Skoro kao da sam u bajci.
Ali znam šta me očekuje za nekoliko trenutaka, tako da se ne mogu načisto prepustiti uživanju i maštanju.
Profesor dolazi na čas i dosada ponovo počinje.
Vreme toliko sporo prolazi, a časovi idu, jedan za drugim.
Kada odmor konačno dođe, imam osećaj kao da je prošla čitava večnost.
Masa ljudi kreće ka menzi. Migoljm se u kolonama. Mrzim ovu gužvu pred odmor, zato sam jutros napravila sebi sendvič, stavila neko voće u blender i od toga napravila sok, uzela omiljenu čokoladicu i sve to spakovala sebi za užinu kako ne bih morala da čekam u predugačkim redovima.
Na tu svoju ideju sam bila jako ponosna sve do ovog trenutka, kada sam shvatila da su redovi neizbežni.
Ugledala sam vrata kupatila par metara ispred sebe i odlučila da uđem dok se gužva ne raščisti.
Samo što mi treba trostruko više vremena da dođem do njih nego što sam prvobitno mislila.
Ulazim u prazno kupatilo i zatvaram vrata za sobom.
Nisam iznenađena što sam jedina koja je trenutno ovde. Sada je svima u mislima hrana, a menza im je jedini cilj.
Stajem ispred ogledala i spuštam torbu pored sebe. Spremna sam da ovde ostanem desetak minuta, a zatim ću izaći ispred škole i sesti na isto mesto gde sam užinala sa Danielom. Na isto mesto gde već nedeljama jedem sama.
Nameštam kosu i popravljam šminku.
A kada završim, samo nastavljam da gledam u svoj odraz.
Više ne prepoznajem osobu u ogledalu. Ne zbog izgleda, izgleda potpuno isto kao i pre. Nešto drugo se promenilo kod nje. Ili je samo gledam drugim očima...
Neočekivano, čujem otvaranje vrata. I pre nego što stignem da se okrenem, snažno telo me je pribilo uza zid.
Srce mi snažno kuca.
Ne znam ko je ovo! Drži glavu do moje tako da su nam obrazi prilepljeni i da ne mogu da mu vidim lice.
Ali ovaj miris mi je tako poznat...
"Pogrešio sam..."
Sledim se čim čujem taj glas. Prepoznala bih ga bilo gde.
"Znam da jesam. Ali oprostićeš mi", govori Jason dok stavlja svoje čelo na moje i dalje čvrsto me držeći priljubljenu uz zid.
Prestravljena sam. U grlu mi se pravi knedla. Znam kakav je kada pobesni. Ne smem napraviti pogrešan potez.
"Jer to je ono što ti radiš. Opraštaš ljudima", priča sasvim polako držeći svoje oči sklopljene.
Pokušavam da ga odgurnem od sebe i da pobegnem, ali ne uspevam. Drži me previše jako. Zarobljena sam.
"Jasone?"
Na moj glas otvara oči i malo udaljava svoju glavu od mene, ali ne dovoljno da bih mogla da pobegnem.
Drhtim, oči mi se pune suzama.
"Nisam mogao da podnesem", duboko udiše.
"Nisam mogao da podnesem da te gledam sa onim likom".
Sigurno misli na Daniela.
"Ti si samo moja", kaže i spušta par poljubaca na moj vrat.
Stresem se na osećaj njegovih usana na mojoj koži.
Mislim da je i on to osetio jer prestaje.
A zatim pesnicama udari u pločice iznad moje glave na šta poskočim.
"Ona mi ništa ne znači! Ista je kao i sve druge, tako glupa..."
Kako bih samo volela da mogu da pobegnem iz njegovog stiska, ali previše je jak za mene.
Telo mi se grči i na najmanji njegov pokret.
"Jason?", ponavljam.
Ovaj put stavlja svoje lice ispred mene. Oči su mu krvavo crvene, na licu mu se može videti veliki bol, a mišić pored oka mu lagano igra. To se uvek dešava kada je besan.
"Znam da me još želiš", kaže slomljenim glasom i stavlja svoje ruke na moj struk.
Samo mirno. Ne pravi nagle pokrete.
"Ne možeš da živiš bez mene. Sky, stvoreni smo jedno za drugo", kaže i blago mi zavrne majicu stavljajući svoje hladne šake na moje telo.
Blago lupim glavom u zid iza sebe.
Kako da se izvučem odavde?
"I ti meni nedostaješ. Ti i tvoje usne, tvoj dodir...", kaže dok šeta rukama po mojoj koži.
Hvatam ga za zglobove i sklanjam njegove ruke od sebe.
"Jasone... Gotovo je", kažem znajući da je to verovatno najgluplja stvar koju sam mogla da mu kažem u ovom trenutku.
Ne zato što nije istina, već zato se plašim njegove reakcije.
A zatim, na moju veliku sreću vrata se ponovo otvaraju.
Iskoristim taj trenutak Jasonove nepažnje i snažno ga odgurnem od sebe.
Grabim torbu sa poda i prolazim pored osobe koja mi je verovatno spasila život.
Theo Williams.
Izlazim iz kupatila i trčim ka izlazu dok mi se suze slivaju niz lice.

Eto ga još jedan deo!
Nadam se da vam se sviđa jer sam se stvarno potrudila oko ovog dela.
Usvojila sam kritike i... pa, nadam se da je dobro ispalo :D
Hvala svima koji čitaju ❤
Xoxo
WeirdAngel0