Baksuz

10. deo

   "Koliko ćemo još ovako kraljce?"
   "Ne želim da idem odavde"
   "Žao mi je što ti moram reći, ali previše si mi pritegla rebro".
   Dižem glavu sa njegovih grudi i pomeram se na sasvim drugi kraj strunjače. Naježim se na dodir hladne podloge.
   "Hej, hej... ne tako daleko", kaže i privlači me bliže.
   Nežno spuštam glavu na njegovo rame. Duboko udiše i nastavlja da se igra mojom kosom.
   Ne znam koliko dugo već ležimo ovde. Čini mi se kao da su prošli sati otkad me je poljubio prvi put.
   Školom još uvek vlada mrak.
   Kišne kapi se odbijaju u prozore. Oduvek sam volela ovaj zvuk.
   "Mogla bih da zaspim ovako", šapućem privijajući se još više uz Daniela.
   "Nemam ništa protiv, kraljice".
   Stavlja mi ruku na bradu i polako mi diže glavu. A zatim se naše usne pronalaze.
   "Misliš li da treba da se vratimo kod ostalih?" pitam u pauzi između poljubaca.
   "Još malo", kaže grleći me još jače.

                               ...

   Naši koraci postaju jedno sa zvukom kiše koji odzvanja hodnicima.
   Ovog puta hodamo sasvim polako. Želim da što više vremena provedem nasamo sa Danielom. Ne vraća mi se u realnost, punu školu gde svi čekaju da oluja prestane kako bi se vratili svojim kućama.
   Moje želje su malo drugačije od njihovih.
   Nije li ovo savršena oluja?
   Još jače stežem Danielovu šaku dok ga drugom rukom hvatam za snažnu nadlakticu. Žmurim spuštajući glavu na rukav njegovog duksa dozvoljavajući njegovom mirisu da me opije.
   Prateći Danielov lagani korak, vraćamo se u glavni hol gde svi i dalje sede. Međutim, vidim jednu figuru kako stoji i obraća se gomili.
   "Kao što i sami možete zaključiti, vreme se poboljšava.", prepoznajem glas jednog od profesora "Iz bezbednosnih razloga, sačekaćemo još malo da se vreme stabilizuje, ali jako uskoro, moći ćete da se vratite svojim domovima".
   Njegov govor se završava radosnim usklicima.
   Uz malo sreće, Daniel pronalazi mesto gde sedamo. Vidim da je u bolovima pokušavajući da se spusti na pod. Kada se smestim pored njega, obgrli me jednom rukom dok moja glava pronalazi mesto na njegovom ramenu.
   Da li je prirodno osećati se ovoliko spokojno u nečijim rukama? Ne mogu reći da ga savršeno poznajem, ali to me ne sprečava da se osećam savršeno sigurno kad sam pored njega. Iznenađuje me kako mogu biti toliko srećna samo sedeći u tišini pored Daniela.
   U razmišljanju me prekida iznenadni dolazak struje. Svetla se pale i moje oči pokušavaju da se prilagode na tu promenu.
   Na žalost, prvo što vidim je Jason koji sedi preko puta mene. Vidim da je i on iznenađen, baš kao i ja. Pogled mu prelazi sa mene na Daniela, a zatim i na Danielovu zavijenu ruku. Zloban osmeh se pojavljuje na njegovom licu dok se okreće ka dečku do sebe i kreće da priča sa njim.
   Daniel ustaje i staje ispred mene.
   "Drago mi je što ponovo mogu da te vidim, kraljice. Hoćemo li?", kaže i pruži mi ruku pomažući mi da ustanem.
   "Misliš da sad možemo da idemo?", pitam dok idemo niz hodnk.
   "Mislim da niko ni neće primetiti da nas nema", odgovara sigurno.
   Izlazimo iz škole i gledamo u parking prekriven barama.
   Lako prepoznajem Danielov crni džip na, ne tako velikoj udaljenosti od nas.
   Daniel skida svoj crni duks i ostaje u uskoj majici kratkih rukava koja još više ističe njegovu gradju.
   "Spremna za trčanje?", kaže dok prebacuje duks preko naših glava.
   Radosno klimnem glavom a zatim trčimo kroz lavirint kola sve do Danielovog džipa.
   Otvara mi suvozačeva vrata i pušta me da uđem.
   Za nekoliko trenutaka je i on unutra.
   Majica koju nosi je sasvim mokra i, ako je ikako moguće, još uža nego ranije.
   Počinjem da preturam po torbi samo kako bih sklonila pogled sa njegovih mišića.
   "Ne moraš tražiti ogledalo"
   Dižem pogled ka njemu i zacrvenim se.
   "Ja ću ti reći: razmazana si!"
   Treba mi par trenutaka da shvatim da misli na moju šminku.
   "Oh, poštedi me!", izgovaram, nakon čega oboje pucamo od smeha.

                              ...

   Dolazimo do moje kuće gde Daniel parkira kola. Nakon gašenja motora jedini zvuk koji ispunjava tišinu je kiša.
   Ne znam šta da mu kažem... Nedostajaćeš mi? Vidimo se sutra? Ili samo da ga poljubim?
   Pre nego što uspem da izaberem čujem glasno zavijanje Danielovog stomaka.
   Okrećem glavu i srećem njegov pogled koji je nešto između iznenađenosti i posramljenosti.
   Ne mogu da izdržim da ne krenem da se smejem.
   "Hoćeš da svratiš na večeru?"

Ja se stvarno izvinjavam što nisam pisala mesecima... Ne znam šta da kažem... Nadam se da ima još zainteresovanih za ovu priču...
❤
Xoxo
WeirdAngel0