Baksuz

8. deo

Istrčavam ispred škole i srozam se uz zid, pokušavam da dođem do daha. Ne zbog trčanja, već zato što se gušim u svojim suzama.

Blago lupam glavom u zid iza sebe i pokušavam da se smirim.

Šta je mislio da će postići ovim? Da li je toliko glup da misli da bih mu oprostila?

Mrzim ga! Mrzim ga jer se zbog njega osećam užasno!

Smiri se Sky, molim te se smiri.

Duboko udišem i zaustavljam suze.

Da Theo nije ušao... ne mogu ni da pomislim šta bi mi uradio.

I rekao je da nije mogao da podnese da me gleda sa Danielom. Da li mu je nešto uradio? Da li je Jason kriv što Daniel ne dolazi u školu?

"Daniele, kada bih samo mogla da znam da si dobro", šaputala sam zatvorenih očiju.

Ne mogu da podnesem misao da ga je Jason povredio.

Kunem se, ubiću ga ako Danielu fali i dlaka sa glave zbog njega!

Ne znam šta sada da radim.

Najradije bih odmah otišla kući. Ali ne smem da rizikujem da Jason pomisli da ga se plašim.

Zašto mi konstantno zagorčava život!?

Moram da ostanem. Ostaću u školi. Ali moram da ga izbegavam do kraja dana. Što znači da ni u kakvom slučaju ne smem ostati nasamo sa njim. Znači kreći se samo gde ima gužve i izbegavaj kupatila! Po svaku cenu!

Prelazim rukama preko mokrog lica.

Kako mi nedostaje Daniel! Da je ovde, sigurno bi me zaštitio. Da je ovde, ništa od ovoga se ne bi ni desilo. Koliko samo žudim za njegovim zagrljajem. Želim njegove snažne ruke oko sebe, želim da me drži čvrsto uz sebe i da me ne pušta. Hoću da me zaštiti od svega...

Ali Sky, on nije sada ovde. I sa ovim se moraš suočiti sama. Dovoljno si jaka. Možeš ti to.

Uzimam ogledalce iz torbe i popravljam svoj izgled. Za nekoliko trenutaka na mom licu se ne mogu videti tragovi suza.

Tek tada čujem glasno zavijanje svog stomaka.

Uzimam sendvič iz torbe i pravim ogroman zalogaj.

Sve što sam ponela je nestalo brzinom svetlosti, a ubrzo zatim je i zvonilo.

Nevoljno, ponovo ulazim u školsku zgradu.

Idem do svog kabineta i čekam.

Posle nekog vremena ulaze i ostali učenici, a zatim i profesor.

"Otvorite sto dvadeset i treću stranu i krenite sa čitanjem. Imate petnaest minuta, a zatim će neko ponoviti".

Lenjo otvaram knjigu i zurim u papir. Treba da se skoncentrišem na ono što čitam, kao i svi ostali, ali dve prazne stolice mi privlače preveliku pažnju. Stolice na kojima inače sede Theo i Jason.

Malopre sam ih videla. Zašto nisu došli na čas?

Pokušavam da izbacim to pitanje iz glave i svoju pažnju preusmerim ponovo na knjigu.

"Vreme je isteklo! Da vidimo ko će da nam kaže šta je pročitao...", kaže profesor istorije prelazeći pogledom preko odeljenja.

Samo nemoj mene, molim te nemoj mene...

"Ti!", kaže profesor istorije smešeći se zlokobno.

Gleda u mene.

O ne..