Baksuz

11. deo

Ne moram da pogledam u Daniela da bih znala njegov izraz lica.
Mislim da svi isto reaguju kada prvi put uđu u naš skromni dom, koji zapravo nije skroman ni po čemu.
Majka je želela najbolje, a to je i dobila. Arhitekta je savršeno isplanirao svaki kutak naše kuće. Sve uvek čisto, sa raznim antikvitetima, ponekad me je teralo da mislim kako živim u muzeju.
Uvodim ga u kuhinju.
"Imaš li neku želju za večeru?", upitala sam ga spuštajući torbu na jednu od trpezarijskih stolica.
"A onda će Kraljica preneti moju želju svojim sluškinjama".
Nasmejao me je njegov komentar.
"Žao mi je što te moram razočarati ali sami moramo napraviti svoju hranu".
"Kuvar je na odmoru?", pita i prilazi mi. Pribija me svojim telom uza zid. Ponovo osećam njegov jak miris i srce kreće jače da mi kuca.
"Ne. Otpušten je jer nije razlikovao cejlonski od kineskog cimeta", nastavila sam da igram njegovu igru.
Iznenadio se takvim odgovorom, a zatim je razvio usta u osmeh. Udaljava se od mene i nastavlja da korača po kuhinji  još uvek gledajući oko sebe u neverici.
"I?"
"Palačinci?"
Zadovoljno se osmehujem i krećem u potragu za svim sastojcima, stavljam ih na sto i krećem sa pravljenjem smese.
Daniel sedi na stolici preko puta glave poduprte laktovima i prati svaki moj korak.
"Toga će ti trebati još malo... dosta, dosta, pretera ga..."
"Jasno ti je da znam da napravim proklete palačinke?", pitam dok mi crven bes dolazi u obraze.
"Ne bih baš rekao".
E sad je dosta.
Spuštam ruku u posudu, uzimam malo brašna i bacam mu ga u lice.
Nakon što je njegovo lice obelelo, Daniel nastavlja da sedi čvrsto zatvorenih očiju ne mičući se.
Prekrivam rukom usta pokušavajući da zaustavim smeh. Još uvek ima istu urnebesnu facu.
"Kraljice, to nije bilo ni malo lepo od tebe" kaže smireno dok sklanja brašno iz očiju i ustaje.
Stavlja ruku u istu činiju kao i ja malopre.
"Ne. Ne, ne, ne, ne, ne...", još uvek se smejem dok sa svakim njegovim korakom ka meni ja idem u nazad.
Na trenutak, beli oblak me zapljuskuje i krećem da kašljem od brašna zaglavljenog u mom grlu.
Danielov smeh me tera da se brzo saberem i ponovo trčim ka brašnu. Ovaj put on okreće leđa i njegova kosa postaje prekrivena belom supstancom.
Ponovo se okreće ka meni sa lažnim izrazom ljutnje na licu. Obavija ruke oko mog struka i podiže me sa tla dok vrištim od smeha. Nosi me do drugog dela kuhinje i postavlja me u sedeći položaj na radnu površinu. Pažljivo stavlja šake na moja kolena. Još uvek nasmejana, nežno čistim njegovo lice od belog praha.
"Bar smo izvukli neku pouku iz ovoga".
"A to je...?", pitam radoznalo.
"Izgledaćeš dobro čak i kada osediš".
"Poštedi me dekice", provlačim ruke kroz njegovu belu kosu a zatim spuštam usne na njegove.
I na jedan savršen, samo naš trenutak, bili smo jedini ljudi na svetu.
"Da se vratimo na palačinke?", pita udaljavajući se od mene.
Klimnula sam glavom i pošla za njim.
"Sada posmatraj profesionalca", kaže i sipa smesu u tiganj.
"Uuu, impresivno!", zadirkujem ga.
Nasmejao se i ponovo otkrio neodoljive rupice na obrazima. Zatim je uzeo dršku tiganja i bacio palačinak u vazduh. Posmatrala sam ga kako se obrće i savršeno prizemljuje na neispečenu stranu.
"Nešto si rekla?", zadovoljno pita.
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se priberem zbog onoga što sam upravo videla.
"Umeš li da razlikuješ cimet? Jer ozbijno razmišljam da te unajmim za kuvara".
Još jednom se na njegovom licu pojavljuje najširi osmeh a zatim svoju pažnju ponovo preusmerava na palačinke.
"Ako si ovim zadivljena, treba tek da vidiš šta sve mogu sa levom", kaze i podiže zavijenu levu ruku.
"Radujem se tome".
Nakon što sam očistila haos koji smo napravili u kuhinji,a moj budući kuvar završio sa akrobatskim palačincima, seli smo da jedemo.
"Dobar smo tim", zaključio je.
"Ako izuzmemo činjenicu da nam je trebao skoro čitav sat za ovo", nasmejala sam se pokazujući tanjir sa palačincima.
"Uigraćemo se mi već".
A zatim se oboje povlačimo, svako u svoj svet i nastavljamo da jedemo u tišini.
"Možeš li da mi kažeš još nešto o sebi?", pokušavam da prekinem tišinu, "Imam osećaj da ti znaš mnogo više o meni nego ja o tebi".
Na momenat me gleda iznenađeno. Zatim spušta viljušku i postavlja laktove na sto.
"Istina. Šta želiš da znaš, Kraljice?"
Isprva mi ništa nije padalo na pamet. Posmatrao me je dok konačno nisam izustila: "Pričaj mi o tvojoj porodici".
Trgnuo se kada sam to rekla.
Gledao je u svoje šake dok je pričao.
"Nema tu ništa posebno da se kaže. Živim sa sestrom i majkom u malom stanu nedaleko od centra".
Nisam znala šta da kažem pa sam samo klimnula glavom.
Znala sam da sam postavila pogrešno pitanje. Verujem da nije slučajno izostavio oca iz priče. Takođe sam znala da ne želi da priča o tome.
"Kako ti se zove sestra?", pokušala sam da se izvučem još jednim pitanjem.
Nervozno podiže pogled i nastavlja da priča. Sa svakom novom rečju postaje sve opušteniji.
"Zove se Arabella, ima osam godina i sušta je suprotnost meni. U svakom pogledu! Ima plavu kosu i zelene oči, ide na balet, i moram priznati, jako je dobra. Gledao sam više njenih nastupa, mnogo sam ponosan na nju. Mnogo je dobra osoba. Mlađa je od mene a ipak, ja dolazim po savete kod nje. I mnogo je pametna! Voli knjige i sve to..."
Nastavio je da priča ne skidajući osmeh sa lica. Stvarno se vidi da mnogo voli svoju mlađu sestricu.
Nastavila sam da ga slušam, naravno, i sa svakom njegovom novom pričom imala sam sve veću želju da upoznam tu malu princezu.

Sasvim sam svesna da ne postoji dobar izgovor za to što nisam pisala ovoliko dugo. Dugujem jedno ogromno izvinjenje svima koji su čekali novi nastavak. ❤

WeirdAngel0