Baksuz

3. deo

Otvaram velika drvena vrata i ulazim. Istog trenutka su svi pogledi bili na meni.
"Okej Sky, samo opušteno... Znaš da svi žele da budu kao ti, vidi samo kako bulje u tebe... Samo opušteno." govorila sam sama sebi.
Sigurnim korakom sam prošla kroz prostoriju i skenirala je. Čaše su na sve strane, ljudi igraju, izgleda da se dobro provode, već ima i par pijanih... ali nigde nema mog društva. Moram ih pronaći...
Provlačim se između ljudi i stajem pored kamina. Propinjem se na prste i još jednom gledam prostoriju ne bi li videla moje prijatelje.
U tom trenutku Theo Williams, najverovatnije pijan, se penje na kauč, koji se nalazi ispred mene, i kreće da igra.
"Evo, doživela sam i to da mi igra kapiten fudbalskog tima. Sad moj život ima više smisla.", mislila sam sarkastično i počela da se smejem. Na to se i on nasmejao i krenuo da svlači majicu.
"Ohoho, znači može i bolje od ovoga!", pomislila sam.
Tada, pomalo zamršen u svoju sopstvenu majicu, Theo ispušta čašu i piće se prosipa po meni.
"THEO!", počela sam da vičem na njega. Ali od preglasne muzike nisam mogla ni sama sebe da čujem. A sudeći po tome da se Theo upravo srušio na kauč, još uvek sa majicom preko lica, mislim da nije ni svestan šta je upravo uradio.
Opet se guram kroz more ljudi kako bih došla do stepenica koje vode na sprat. Ovde je malo tiše, mada i dalje sve podrhtava u ritmu muzike. Prolazim kroz hodnik i stižem do kupatila. Palim svetlo i spuštam torbicu na jednu od polica. Gledam se u ogledalu. Suknja je crna, tako da joj ništa ne fali, ali majica... ako ne požurim, od ovoga će ostati fleka.
Brzo je skidam i stavljam u lavabo kako bih pokvasila veliku žutu mrlju. Posle toga je trljam svime što sam mogla da pronađem: kupkom, sapunom, pastom... Na kraju je ponovo kvasim, a zatim i oblačim. Više ne mogu razaznati žutu boju na njoj, ali ne znam da li sam je skroz sprala... nadam se najboljem.
Krenula sam da vraćam Nickine stvari po policama kada su se vrata naglo otvorila. U kupatilo je uleteo neki par ljubeći se. Nisu uopšte obraćali pažnju na mene i samo su nastavili sa svojim poslom. Što sam brže mogla, provukla sam se pored njih i izletela iz kupatila.
Pošto sam proverila sprat, i uverila se da ovde nema nikoga od mojih prijatelja, ponovo sam sišla niz stepenice i uputila se ka zadnjem dvorištu. Tamo je bazen, sigurno su tamo!
Kada sam izašla napolje, stresla sam se. Toliko je hladno! Ali izgleda da pojedinima to nesmeta. Oko bazena je stajalo dvadesetak ljudi i spremalo se da skoči. Svi su na sebi imali samo kupaći. Pogledala sam ih i naježila se.
Nakon što je jedna devojka dunula u pištaljku, svi su skočili u vodu. Posle velikog pljuska nastalog skočivši, konačno sam imala dobar pogled na dvorište. Pogledom sam krenula da tražim Nicky, Eriku i Jasona.
Prvo što sam videla je bio neki par koji se ljubi pored bazena.. Čekaj... Ono je Nicky! Ha, konačno je smuvala nekoga! Ali ko je ono sa njom? Pošto nisam mogla da ga prepoznam odavde, krenula sam ka njima. Ali posle par trenutaka sam se ukopala u zemlju.
Ono je Jason! Moj Jason!
Obuzeo me je neopisiv bes.
Trčim ka njima, razdvajam ih i lupam šamarčinu Jasonu.
"KAKO SI MOGAO? KAKO SI MOGAO OVO DA MI URADIŠ?", derem se na njega.
Svi se okreću ka nama.
"A TI...", zarežala sam na Nicky.
"Sky, slušaj..", rekla je sa suzama u očima krenuvši da me uhvati za ruku.
"NE! NE PIPAJ ME!", prodrala sam se i odmakla jedan korak u nazad "KAKO STE MOGLI OVO DA MI URADITE? OBOJE? VEROVALA SAM VAM VIŠE NEGO IKOME!", i dalje sam vikala. Grlo me je bolelo pokušavajući da nadglasam muziku, a suze su se slivale obrazima.
"Sky, ne drami toliko! Svi gledaju u nas!", rekao je Jason potpuno smireno.
"DA NE DRAMIM? KAKO MOGU DA NE DRAMIM? UPRAVO SAM VIDELA KAKO ME DEČKO VARA SA NAJBOLJOM DRUGARICOM", rekla sam i pogledala u Nicky koja je sada plakala "I KAKO MOŽEŠ DA BUDEŠ TOLIKO SMIREN? ZAR TI NE ZNAČIM NIŠTA?"
"Prestani da se dereš toliko, svi nas gledaju", rekao je i stegao me za ručni zglob.
"REKLA SAM TI DA ME NE PIPAŠ", prodrala sam se i istrgnula ruku iz njegovog stiska.
Ali, u tom trenutku sam izgubila ravnotežu. Sve je izgledalo kao usporeni snimak. Bespomoćno sam se klatila na ivici bazena i na kraju upala u vodu uz jedno glasno 'buć'.
Hladna voda me je vratila u realnost. Plivala sam ka površini. Kada sam izronila, sve što sam videla su bili zagrljeni Jason i Nicky kako odlaze.
Ostali su upirali prstom u mene i smejali se. Ali nije me bilo briga. Jedino o čemu mogu da razmišljam je da su me dve osobe kojima sam najviše verovala izdale. Moja prva ljubav, moj Jason i Nicky, najbolja drugarica od kad znam za sebe. Ali sada je sve palo u vodu. Baš kao i ja...
Pošto nikome nije palo na pamet da mi pomogne da izađem, sama sam nekako izašla iz vode. Bila sam potpuno mokra. Cedila sam se. Svi su me gledali i smejali se. Sramota me je, ne zato što sam mokra, nego zato što sam bila previše glupa da ne posumnjam išta.
Suze su mi klizile obrazima dok sam trčala do vrata. Spuštenog pogleda, sva mokra i bez imalo ponosa gurala sam se kroz more ljudi pokušavajući da izađem iz ovog pakla.
Konačno sam stigla do ulaznih vrata i izašla. Postiđeno, krenula sam da trčim niz ulicu plačući još jače nego malopre.
Od svog tog besa, tek sad sam primetila koliko drhtim. Trčim potpuno mokra, bez jakne po ovolikoj zimi. Čekaj... Gde mi je jakna? Joj ne, ne,ne,ne... Ostala mi je u Nickinoj kući!
Na trenutak sam prestala da trčim. Prestala sam i da plačem. Šta sad da radim?
"Pozvaću taxi", tiho sam sama za sebe rekla.
Rukom sam krenula ka torbi po svoj mobilni. Belo sam gledala na mesto gde mi je pre stajala torbica. Premotavala sam film u nazad pokušavajući da se setim kada sam je poslednji put imala.
"Ostala mi je u kupatilu!", razočarano sam rekla.
"Glupačo jedna, glupačo!", počela sam da se derem sama na sebe. Oči su ponovo počele da mi se pune suzama " Ne, bogami ne. Nisi ti glupača, već baksuz! Jedan ogroman baksuz!"
Ponovo sam krenula da trčim.
Toliko je hladno.
Sve vidim mutno od suza.
Iznenada, sapela sam se sama o svoje noge i pala. Krenula sam da jecam i samo nastavila tako da sedim na podu.
Slomili su me. Više nikome nikada neću moći da verujem. Osećam se tako jadno.
Ne znam koliko dugo već sedim ovako. Kolena mi krvare. A ja samo sedim, potpuno mokra. Buljim u jednu tačku već duže vreme. Ne znam šta da radim. Osećam se tako prazno.
Odjednom, čujem motor. Vidim svetlost farova koji obasjavaju put ispred sebe. I onda, crni džip se zaustavi pored mene.
Ništa se ne dešava. Ja ne okrećem glavu, a on se ne pomera.
Odjednom, čujem kako se otvara prozor.
"Jesi li dobro?", čujem nepoznat muški glas.
Ne odgovaram ništa. Ne znam odgovor na to pitanje.
Zatim se otvaraju vrata, neki momak mi prilazi, skida jaknu sa sebe i ogrne me njome. Zatim mi pomaže da ustanem i stavlja me na suvozačevo sedište.
Na jedan jako jako mali trenutak sam ga pogledala i prepoznala.
To je Daniel Diaz. Ide u moju školu. Isto smo godište. Imamo par časova zajedno. Sećam se da je pre bio buckast. Nicky i ja smo ga ismevale zbog toga. Sad, kada sedim ovde, jako se kajem zbog toga.
Ali od tada se skroz transformisao. Sada je visok, dobro građen sa kosom boje kestena i jako, jako tamnim očima. Kada bih samo još malo gledala u njih, skroz bih se izgubila u toj divnoj tami.
Uvek je tako tih. Nikada ne priča ni sa kim. Živi u nekom svom svetu.
Vratio se na mesto vozača.
"Hvala", tiho sam rekla ne podižući pogled.
Okrenuo je glavu ka meni i nežno me pogledao.
"Gde živiš?", pitao je jako smireno.
Dala sam mu adresu i nastavili smo da se vosimo u tišini.
Ludački se tresem. Kao da imam groznicu ili nešto tako.
Za par minuta se parkirao ispred moje kuće.
"Hvala" rekla sam ostavljajući mu jaknu na sedište i izlazeći iz kola. Na trenutak sam osetila kao da nije sve izgubljeno. Kao da je nekome stalo do mene. Danielu. Ovo što je uradio za mene je tako slatko. Ali pre nego što sam stigla da se okrenem i da mu mahnem, čula sam kako se odvezao niz ulicu.
Ušla sam u kuću s' namerom da se odmah sručim u krevet. Ali onda sam videla roditelje koji stoje ispred mene sa jako zabrinutim licima.
"Šta ti se to desilo?", rekao je tata i privukao me u zagrljaj.
Tako dugo ga nisam videla. Osećam se tako sigurno u njegovim rukama.
"Dušo, moramo nešto da ti kažemo...", to je moja mama koja prekida ovaj divni trenutak.
"Može da sačeka do sutra" rekao je tata puštajući me iz zagrljaja.
"Ne, recite mi sada", rekla sam promuklo.
Pogledala sam u mamu. Izgledala je kao da joj je muka.
"Bella...", rekla je tiho.
Odjednom, osećam nalet energije.
"Bella? Šta je sa Bellom? Gde je ona?", pitala sam jako brzo.
"Dođi...", rekao je tata gurajući me do kauča kako bih sela.
"Malopre sam se dovezao sa posla..", krenuo je oprezno "Bella je bila napolju. Nisam je video. Sky tako mi je žao..."
Pokušavam da shvatim ono što mi je upravo rekao.
"Nisam videla tvoju poruku na vreme", rekla je mama držeći me za ruke "Sky, žao mi je..."
"Kupićemo novog psa! Kog god ti želiš! Možemo čak da nađemo istog kao Bellu!", rekao je tata pokušavajući da deluje veslo iako su mu oči pune suza.
"Ne... Ja... samo odoh da spavam", rekla sam.
Sela sam na krevet u svojoj sobi.
Više me nije briga ni za Jasona ni za Nicky. Samo hoću moju Bellu!
Polako sam legla na krevet.
Sve ovo se desilo previše brzo. Zašto ovo nije san? Zašto ne mogu samo da se probudim i da nastavim da živim svoj život? Ovo nije istina! Ništa od ovoga! Ne može biti...
Suze su me odvele u snove.

Budi me alarm. Vreme je za školu. Pronalazim sat na noćnom stočiću i gasim ga. Ustajem sa jakom glavoboljom. Idem do kupatila i skidam razmazanu šminku od sinoć. Zatim skidam sinoćno odelo. Majica je flekava. Kolena su mi razderana. Više me nije ni briga.
Silazim na doručak i u kuhinji zatičem majku.
"Kako si, mila?", pita me i prilazi da me poljubi.
Samo sam joj klimnula glavom.
"Ne moraš ići danas u školu", rekla mi je nežno.
Zahvalno sam je pogledala i vratila se u krevet. Više nisam ni gladna.
Ponovo sam legla, ali nisam mogla da zaspim.
Na kraju sam uzela lap-top. Ušla sam na mejl. Jedna nova poruka.
Jejl.
Gledam iznenađeno ekran. Kroz mene struji uzbuđelje. Možda ipak nije sve izgubljeno.
"Aaaaa, nadam se da su me primili. Molim vas, ulepšajte mi dan", pričam u sebi.
Oprezno otvaram poruku i čitam.
... Žao nam je što moramo da Vas obavestimo da je vaša prijava odbijena.

I, to bi bio treći deo
To je poenta priče
Nadam se da vam se sviđa i da ćete pisati vaša mišljenja u komentare ♥
Ps. Prijavila sam ovu knjigu za takmičenje BWWA Newcomers. Glasanje kreće u ponedeljak i mnogo bi mi značilo kada biste glasali za nju. ♥
Hvala unapred ♥
Xoxo