Baksuz

2. deo

  
   Jason. Pročitala sam brzo pre nego što mi je Nicky uzela telefon iz ruke.
   "Ko nam sad smeta?", zarežala je na telefon. Već u sledećem trenutku se zacrvenela, na šta smo Erika i ja počele da se smejemo "Hmmm.. izvini, nisam videla da si ti..", jako je nervozna, što ne liči na nju "Da,da, videćemo se večeras.. okej, saću da ti je dam..", rekla je, oprezno stavljajući telefon ispred sebe.
   Ispružila sam ruku kako bih ga uzela, ali ona kao da nije to ni primetila. I dalje je gledala u ime ispisano na ekranu.
   "Nicky? Telefon?", rekla sam na izmaku strpljenja.
   Trgnula se, opet se zacrvenela i postiđeno mi predala telefon. Stvarno se čudno ponaša, ne znam šta je sa njom...
Ja: Jason?
Jason: Gde si mala?
Nasmejala sam se. Ne znam kako, ali svaki put kada čujem njegov glas to se desi.. ono, leptirići u stomaku i te stvari.
Ja: Izašla sam sa Erikom i Nicky. Dolaziš večeras po mene?
Jason: Pokupiću te oko 11.
Ja: Važi.. Jedva čekam da te vidim..
Jason: Hmm.. da .. Moram da idem sad.. Vidimo se večeras.
I prekinuo je. Opet. U poslednje vreme to često radi. I ni malo mi se ne sviđa. Ranije smo mogli satima da pričamo,  a sad.. pa jedva ceo minut!
   Razočarano sam spustila telefon na sto.
   "Okej.. moram da idem", rekla sam nevoljno "vidimo se večeras".
   "Ćao dušo!", uskliknula je Erika dok je Nicky promrljala nešto sebi u bradu.
    Izašla sam iz kafića u kome smo do sada sedele i krenula ka kući. Stvarno je hladno. Mrzim zimu. Mislim, lepo je posmatrati sve to kroz prozor: pahulje koje lepršaju na vetru, zabundane ljude, decu koja se igraju, zgrade prekrivene snegom.. Ali kada treba da se izađe iz kuće, sasvim druga priča!
   Još samo malo i stići ću do kuće. Cvokoću mi zubi.. Dobro, možda malo preterujem, nije baš toliko hladno, ali kao što rekoh, mrzim zimu.
   Evo je! Moja kapija. Otvaram je i gotovo istog trenutka ka meni trči bela pudla.
   "Gde si  Bella? Gde je moja mala dušica?", saginjem se i mazim je.
   Bellu sam dobila za svoj 8 rodjendan. Oduvek sam volela životinje, pogotovu pse. A te godine mi se posrećilo i nagovorila sam roditelje da sam dovoljno odgovorna da se staram o njoj. Bella je stvarno stara. Razboli se brzo i poprilično sam sigurna da više ni ne vidi dobro.
   "Hajde mala! Idemo u kuću", rekla sam i krenula ka ulaznim vratima. Otvorila sam ih i primetila da Bella stoji na istom mestu gde me je pozdravila pre par trenutaka.
   "Bella, dođi!", pošto i dalje nije reagovala, vraćam se po nju i unosim je u kuću.
   Krenula sam u moju sobu (koja je na spratu). Kada sam prolazila pored radne sobe čula sam mamu. Odškrinula sam vrata i videla je kako priča na telefon. Mahnula sam joj, ali ona je samo nastavila sa razgovorom. Verovatno je nešto bitnije od mene, neću smetati. Zatvorila sam vrata i nastavila dalje kroz hodnik. Tata je sigurno još na poslu. Znači ništa novo u ovoj kući.
   Ušla sam u svoju sobu i spustila Bellu na krevet. Ona se brzo sklupčala zadrhtala na trenutak. Uzela sam ćebe i pokrila je. Zatim sam sišla do kuhinje i uzela nešto da jedem. Vratila sam se u sobu i ušla na mejl. Ništa novo. Inače čekam poruku od Jejla. Treba da me obaveste o intervjuu, do koga će, nadam se, i doći. Zainteresovala sam se za njihov program. Rekli su da će me držati na oku. I sada, jedino što mi preostaje je da čekam.
    "Već je devet!" viknula sam iznenađeno kada sam pogledala u sat "Brzo, brzo, brzo.."
   Uvek mi treba dosta vremena da se spremim. Zato uvek kasnim. Naravno, ne namerno, i da, trudim se da se popravim, ali ne, ne ide mi baš najbolje. Ipak je bolje doći sa zakašnjenjem nego doći ružan.
   Prilazim ormaru u potrazi za nečim što bih mogla obući. Na kraju uzimam kožnu suknju, majicu bez rukava, pronalazim neku ogrlicu i krećem sa šminkom.
   Kada sam završila, pogledala sam u sat. Prošlo je petnaest minuta od jedanaest. Zašto Jasona još nema? Obično uđe ako kasnim. Sačekaću ga još malo.
   Prilazim velikom zidnom ogledalu i gledam u svoj odraz. Ok, biće mi hladno, ali, izdržaću. Ponekad se moram malo žrtvovati.
   Pola dvanaest je. Jasona još nema. Ok, pozvaću ga.
   Kada se slušalica podigla čula se glasna muzika.
Ja: Jasone gde si?
Jason: Sky, stvarno bi trebala da dođeš ovde! Gde si?
Ja: Trebao si da dodješ po mene!
Nije se čuo odgovor, samo muzika
Ja: Jasone? Jasoneee? JASONE?
Sada se već prekinula veza. Zašto mi ovo radi? Kako je samo tako zaboravio na mene? Aaaaaaaaah, stvarno ne razumem!
   Uzela sam telefon i pozvala taxi. Nemam drugu opciju. Treba mi oko pola sata do Nickine kuće, a nisam raspoložena da to rastojanje pređem ovako obučena.
   Posle par minuta taxi je svirao ispred kuće. Brzo sam uzela torbicu, stavila neke pare unutra, uzela jaknu i krenula ka vratima. Ali Bella je krenula za mnom. Kada sam izašla u dvorište tu je bila i ona.
   "Hajde Bella! Vraćaj se u kuću!", pričala sam joj gurajući je ka vratima.
   Taxi je opet svirao. Moram da idem. Ostavila sam Bellu ispred kuće, ušla u taxi, dala mu adresu i odmah pozvala mamu kako bih joj rekla da pazi na Bellu. Ali, naravno, javila se govorna pošta. Jer je moja majka previše zauzeta žena koja nema vremena ni za šta sem za taj njen posao.
Ja: Mama, Bella je ostala ispred kuće. Pozovi je da uđe. Ja nisam mogla da je uguram malopre.
   Samo se nadam da će čuti poruku uskoro. Ne bih volela da se Bella ponovo razboli. Aaaaaah! Zašto moram da imam ovoliko tvrdoglavog psa i ovoliko nezainteresovane roditelje i dečka? Da li je ikome ovde i stalo do mene?
   Uskoro sam stigla do željene destinacije. Platila sam taxisti (ili je on opelješio mene, kako god) i izašla. Nalazila sam se ispred ogromne kuće iz koje je treštala muzika. Pa, imaćemo sreće ako opet ne budemo imali posla sa policijom.

Iiiii evo ga drugi deo!
Nadam se da vam se sviđa za sad.
U sledećem delu će doći do raspada sistema (zbog kog se priča ovako i zove), tako da tada kreće prava radnja.
Ps. Hvala svima koji su pročitali!
Xoxo