Baksuz

9. deo

I dalje osećam njegove usne na svom obrazu.
Sedim na matematici i gledam kako kišne kapi polako klize niz prozore praveći izuvijanu mrežu.
Napolju pljušti kiša, ne sećam se kada je padala ovoliko jako.
Čujem ostale koji raspravljaju kako će se vratiti kući po ovom vremenu.
Ne mogu da brinem o tome. Jedino što mi je u mislima je Daniel. Daniel koji se vratio. Vratio i poljubio me.
Doneo je nešto novo mom životu. Nešto uzbudljivo i neizvesno. Toliko je misteriozan, a ipak u njegovim očima možeš videti toliko toga. I sva ta njegova smirenost. Šta god se dešava, ne može ga iznervirati. I njegova dobrota koja te grabi i tera te da ga zavoliš. Toliko je drugačiji od svih koje sam ikada upoznala.
To mi se sviđa.
Glasna grmljavina me budi iz svojih snova. Sijalice zasvitkaju na trenutak dok svi gledamo neizvesno u plafon.
"I kako ćete odrediti x odavde?", nastavlja profesorka ne obraćajući pažnju na nervozu učenika.
Svetlo munje obasja prostoriju, a već sa glasnom grmljavinom, ostali smo u mraku.
"Smirite se, smirite se...", profesorka govori devojakama koje vrište.
Vidim njen obris kako se okreće.
"Očigledno, u ovakvim uslovima ne možemo nastaviti sa nastavom!", kaže iznervirano dok još jedna munja osvetli prostoriju.
"Slobodni ste da pričate!"
Na to joj odgovaramo odobravanjem i svi kreću da razgovaraju.
Sem mene. Ne znam kome bih mogla da priđem.
Uzimam telefon i gledam u sat. Čas se završava za deset minuta.
A tada ću ponovo moći da budem sa Danielom.
U kabinet ulazi još jedna osoba i pokušava da smiri učenike koji su se raspričali.
Ne vidim ko je to. Previše je mračno.
Ali čim se glalama utiša, prepoznajem joj glas.
"Časovi su prekinuti do daljnjeg!", kaže školski savetnik na šta svi glasno usklikuju.
"Najavili su veliku oluju, tako da ne možete da idete kući po ovakvom vremenu! Možete izaći u hodnik i družiti se sa ostalim učenicima škole dok se stanje ne poboljša!"
Svi skaču sa stolica i izlaze iz kabineta.
U hodniku je još gore. Ovde nema prozora, i jedina svetlost dolazi od telefona kojima pokušavamo da osvetlimo put ispred sebe.
Kako ću naći Daniela po ovakvom mraku? Jedino što vidim su siluete ljudi!
Svi sede prislonjeni uz zidove. Prolazim kroz uzak put preskačući noge koje mi je neko upravo podmetnuo.
Osećam kako nas svi koji sede prate pogledom.
Jedino što se jasno može videti u ovom mraku je sjaj očiju onih koji željno iščekuju da se neko saplete u ovoj tami.
Brzo i oprezno zaobilazim tela koja se nalaze ispred mene.
Kako ću ga naći ovde?
Ali, nije ni bilo potrebno da se trudim jer me već u sledećem trenutku nešto hvata za nogu.
Uplašeno se okrećem i prepoznajem Danielov smeh.
"Čekao sam te", rekao je ustajući sa poda.
"Prepao si me! Kako si me uhvatio, mogla sam da padnem!"
"Bilo je neophodno".
Gledam ga prekorno, ali mislim da ne može to videti.
Neko je uperio svetlost lampe u moje lice i naterao me da čvrsto zatvorim oči prekrivajući ih rukom.
"Hajdemo odavde!", kaže i hvata me za ruku vukući me niz hodnik.
"Gde ćemo!? Rekli su da ne izlazimo iz škole!"
"Nećemo ni izaći. Samo treba da se sklonimo iz ove gužve".
Kada izađemo iz glavnog hola, više nema nikoga sem nas i Daniel kreće da trči još uvek držeći me za ruku.
"Daniele!", vičem na njega smejući se.
Stižemo do sale i ulazimo u nju.
"Imaš problem sa trčanjem, kraljice?"
"Ne. Imam problem sa tobom", rekla sam i otrčala na drugi kraj sale.
Znam da će poći za mnom.
Dolazim do grede i sedam na nju.
Daniel mi polako prilazi. Još uvek je viši od mene.
Hvatam ga za ruke i privlačim sebi.
Prislanja svoje čelo uz moje.
Više ne čujem kišu koja udara u prozore. Jedino što mogu čuti su otkucaji svog srca.
Nežno prelazim prstima preko njegovog lica. I ako ih ne vidim, znam da prelazim preko modrica.
Na moj dodir, kreće duboko da diše kao da je pretrčao kilometre.
Svetlost munje obasjava njegovo lice. Žmuri.
Nervozan je, znam.
Baš kao i ja.
Polako krećem ka njegovim usnama.
Toliko dugo sam želela ovo. Njegove usne na mojima...
Ali pre nego što stignem do njih, on se izmiče.
Udalji se par koraka od mene i samo stoji ostavljajući me da sedim zaprepašćeno.
Ovo je bila glupa ideja.
Zašto sam i mislila da želi da me poljubi? Jedino što sam uspela da uradim je da ga udaljim od sebe. A tek što se vratio...
Sky, glupa si!
Skačem sa grede i krećem ka vratima. Prvo polako, a zatim sve brže.
Sa još jednim bljeskom, suza se kotrlja niz moj obraz.
Užasna si! Zašto si to uradila? On ti je bio jedini prijatelj! Sve si uništila!
Spuštam šaku na kvaku kada me Daniel snažno hvata za ruku i okreće ka sebi.
Ponovo nam se tela dodiruju i moje srce kreće još jače da lupa.
Podiže ruku i nežno sklanja pramen kose koji mi se zalepio za mokro lice.
A onda, sasvim polako, spušta svoje usne na moje.

Skaniel ❤
Izvinjavam se što mi je trebalo ovoliko za ovaj deo, ali ni u sledećih nekoliko nedelja stvarno neću stizati da pišem mnogo zbog škole :(
U svakom slučaju, nadam se da vam se sviđa!
Hvala svima koji čitaju! ❤
Xoxo
WeirdAngel0