*Rrevansh*

PROLOG

Upravo sam imala noćnu moru,odavno ih nisam imala,još od desete godine.
Ustala sam iz kreveta da popijem malo vode,usta su mi bila jako suva.Dok je voda klizila niz moje grlo i gasila žeđ,setila sam se nečega što bi moj otac uvek radio kada bih sanjala ružno.
Došla bih kod njega u sobu,sva uplašena,i ispričala bih mu sve o snu,sve čega bih se setila,a on bi me saslušao i svaki put zapisivao šta sam sanjala.Nije da sam sanjala belog zeca sa džepnim satom u ruci koji utrčava u rupu,ali je uvek zapisivao,a nikada mi nije rekao zašto.
U sledećem trenutku našla sam se ispred vrata njegove radne sobe ubedjena da postoji razlog zašto je zapisivao moje snove.I pre nego što sam shvatila šta se dešava,ušla sam u sobu.
Bio je mrak,ali kroz otvoren prozor,kroz koji se viorila zavesa,dopirala je mesečeva svetlost,i sve se desilo u sekundi.Sa poda je ustao čovek skroz uvijen u tamu,izgledao je kao senka,a iz ruke mu je virilo nešto nalik cevi od pištolja,ustvari to i jeste bio pištolj.Istog trenutka sam se uspaničila i pogledala na pod,ali nisam mogla nista da vidim,u panici sam napipala prekidač i uključila svetlo,a onda se naježila od zatečenog prizora.Čoveka nije bilo,a moj otac, u lokvi krvi,ležao je na podu,nepomičan.
Istog trenutka sam pritrčala,bez vazduha u plućima,bez reči koje bih mogla trenutno da izgovorim,bez ideje šta da uradim.Klekla sam na kolena i disala brzo kao da sam pretrčala milione kilometara.
Ne,to nije moguće,on nije mrtav,nemoguće!!!Vrištala sam u sebi dok naglas nisam mogla ni reč da kažem.
Počela sam da ga opipavam,stavila sam mu ruku na grudi,nisu se micale,nisam osećala da srce radi.
U trenutku kada sam krenula za desnom rukom,da mu opipam puls,primetila sam rupu na desnoj slepoočnici iz koje je tekla krv,u njegovoj desnoj ruci pištolj,a pored zelenu trakicu,nalik narukvici.
Mrtav je,moj otac je mrtav.Ne,ne,ne,zašto bi neko ubio moga ocaa?
-Papa.-šapatom sam izgovorila dok sam ga grlila,tada,kao da je moj glas probudio nešto u meni,vrisnula sam najjače što sam mogla.
Soba se napunila ljudima,a ja nisam puštala telo svog oca.Nisam mogla da dozvolim,ne mogu i njega da izgubim kao mamu,ne mogu.Baš kada sam osetila nečije ruke kako me jako vuku od mog oca,kako hoće da me razdvoje od njega,u meni je proradila želja za osvetom.Stisnula sam zube od ljutnje,pogledala sam u,sada već natopljenu krvlju,zelenu tračicu i zgrabila je.
-Osvetiću te tata,kunem ti se.-stegla sam je u šaci trudeći se da niko ne vidi,po poslednji put zagrlila sam svoga oca i odaljila se.
Snažne ruke su me stegle,pogledala sam gore i videla Bredovo zabrinuto lice.Bred me je čuvao od malena i osim strica on mi je jedina porodica koja mi je ostala.Okrenula sam se i zaronila glavu u njegove grudi,rešena da se isplačem do kraja.Stegao me je u jak zagrljaj,a ja sam shvatila da je to upravo ono sto mi je trebalo,bar mali osećaj sigurnosti,sada kada nemam nikog.
Nije me bilo briga šta ljudi oko mene govore,nije me bilo briga za druge,trenutno sam htela da se isplačem najjače sto mogu,a onda da ispunim svoj zavet ocu.
Ja,Kejtlin Poter,pronaćiću onoga ko mi je ubio oca.I osveticu se!