Negdje daleko, na livadi okupanoj toplim suncem, jedan se maslačak zaljubio u nebo.
Promatrao je to beskrajno plavetnilo što se pružalo nad njim s čežnjom koja mu je prožimala čitavo biće.
Ono što voli bijaše tako blizu, naizgled tek otkucaj srca udaljeno, a beskraj ih je razdvajao.
Maslačak je svaki dan bivao sve tužniji. Kad bi osjetio suze nebeske na svojoj sunčanoj glavici, njegova bi tuga nestala.
Njegova mu je ljubav darovala nešto svoje.
Ali sunce bi vrlo brzo izašlo i probilo sive oblake. Kiše više nije bilo, a maslačkov bi jad postao veći.
Teško je željeti ono što nikad neće biti, ali dušu ranjava nada da će se neke želje ispuniti.
Došao je dan kad je maslačkovu žutu opravicu zamjenila paperjasta haljinica.
Vjetar je nježno zapuhao i primio je u naručje.
Maslačak nije stigao shvatiti što se dogodilo, a kad je spoznao što se događa, čitavo njegovo postojanje ispunila je nevina radost.
Nježna krila vjetra nosila su ga gore, u visine, prema njegovom nebu.
أنت تقرأ
Pričopričalica
القصة القصيرة"Jer sva čudovišta su ljudi, ali nisu svi ljudi čudovišta." Kolekcija kratkih priča napisanih na zahtjev drugih ili proizvoljno, svaka od njih lijek je za moju dušu. Drevna je ljudska potreba da pričamo priče. Zašto joj se opirati?
