Opasan - 1. Knjiga

Part 1

30. Avgust 2010.

Bio je to jedan od lepsih dana u Beogradu. Sunce je neumoljivo sijalo iako jos nije bilo ni podne. Cela soba je bila osuncana. Glavobolja me je sprecavala da otvorim oci, nista sto hladan tus ne moze da resi. Okrenuo sam glavu pokusavajuci da izbegnem suncevu svetlost. Crvena kosa rasuta po mojim jastucima stajala mi je na dohvat ruke. Nisam znao ni odakle je tu. Verovatno sam je pokupio nekud uz put sinoc. Dugo se nisam tako olesio od pica ali ovog puta sam morao.
Zatvorio sam oci i video sam njen osmeh, iskren i neduzan. Pomalo neuredne kose koja joj se vijorila oko lica podsecajuci na zlato svojim sjajem. Jasno sam se mogao setiti prstiju koji se poigravaju tim zlatom, ruke koja nezno zabacuje kosu otkrivajuci krhki blistavo beli vrat. Zapravo je cela blistala. Grickala je pune, crvene usne koje su me prosto mamile da ih ljubim. Zavukao bih joj ruke u kosu i privio je uz sebe. Ali nisam smeo, prokleto nisam smeo. I nisam... Uzdahnem i polako se pridignem. Treba mi prokleto tusiranje. Pogledam jos jednom crvenokosu nije losa, jos spava pa joj ne vidim oci ali pretpostavljam da nisu kao njene tople i sjajne. Ona je sva u jesenjim tonovima ali nekako blistava poput proleca. Ipak, ona je jos dete. Dete koje ne zna nista o realnom zivotu, i ja definitivno necu biti taj koji ce je uvuci u to. Zubi mi zaskripe od stezanja. Nisam ni bio svestan koliko sam zapravo napet. Ali je sve definitivno postalo bolje, tusiranje oduvek tako deluje na mene. Dok se voda sliva niz moja ledja osecam kako mi se misici polako opustaju. Mamurluk me takodje popusta pa samim tim i glavobolja postaje samo neprijatno pulsiranje.

-Zelis li drustvo?-
-Ne.-

Izasao sam iz kupatila u rekordnom vremenu, a zatim i iz stana, ostavljajuci crvenokosu da besni sama sa sobom. Nisam je najbolje osmotrio ali verujem da moze da prodje kao lepa zena ali joj je glas bio izuzetno krestav. Planiram samo da vozim sto dalje, sto duze. Nikad nisam voleo da vozim sa naocarima za sunce ali sada nikako nisam uspevao da prevazidjem suncevu svetlost. Svako treptanje je izazivalo pulsirajuci bol u glavi. A zvuk mobilnog je prosto nepodnosljiv...

-Halo Dare.-
-Gde si dodjavola?-
-Vozim se po gradu, spremam se da odem na kafu.-
-Gde?-
-Staro mesto.-
-Vidimo se tamo.-

Nasmejao sam se uprkos glavobolji. Vec sam znao da me ceka lekcija. Sa Darkom je uvek tako. Ja preteram, a on mi drzi lekcije. Potpuno smo razliciti, ali uprkos tome se druzimo godinama. Pocelo je sa jednom kafom mesecno, pa smo povecali na dve, zatim tri... Dok nismo poceli da pijemo kafu svaki dan. On se navikao na moju ludost, a ja na njegovu gnjavazu. To je tako funkcionisalo. Imali smo par svojih mesta "Majestic" je bio jedno od njih. Preko dana samo smo tu pili kafu. Izbegavao sam da koristim telefon dok vozim ali bih ipak na svaku poruku bacio pogled, na pozive sam se javljao iskljucivo kada on zove. Cak iako to nije odobravao, s'vremenom je prestao da me opominje oko toga. Verovatno je shvatao da se nikada necu promeniti.

-Gde si?-
-Parkiram.-
-Dobro, kafa je stigla.-
-Racunaj da sam vec tu.-

Rekao sam i uglavio auto na parking mesto.

-Stigao sam.-
-Gde si bio?-

Pogledao sam ga, nosio je svecano odelo i urednu frizuru kao i uvek. Bio je vislji i zgoljaviji od mene. Posmatrao me je nestrpljivo iako je on oduvek bio smireniji od mene. Ja sam bio hiperaktivan, nije me drzalo mesto i voleo sam akciju on naprotiv je sve radio lagano i polako. Izgleda da sam nesto gadno zajebao jer su mu prsti pobeleli od stezanja, shvatio sam da se uzdrzava i bio sam zahvalan na tome. Vec prvi gutljaj vrele kafe je odagnao glavobolju a ja sam odahnuo, napetost je definitivno nestala.

-Na parkingu.-
-Ne sada. Sinoc, nocas? Nisi se javljao na telefon. Cak sam i Anu zvao.-
-Bio sam u svom stanu. I zasto si zaboga zvao Anu?-
-Zato sto ti je zena i mislio sam da si sa njom.-
-E pa nisam bio. I zasto si me trazio uopste?-
-Zar se ti niceg ne secas od sinoc!-

Ocutao sam, nisam se secao. Stegao sam pesnice u zelji da nesto udarim. A onda se setio krupnih nasmesenih ociju, tihog predivnog glasa i njene kose. Prava mala zlatokosa. Nakon toga se ne secam niceg.

-Cega treba da se setim?-
-Ne znam zapravo, stvarno ne znam. Od jednom si poludeo.-
-Kako to mislis da sam poludeo?-
-Otisli smo kod Mice na kafu. Upoznao nas je sa novom konobaricom i dok je Mica bio tu sve je bilo u redu. Kada je otisao posle nekog vremena si poceo da pijes u ogromnim kolicinama. Na kraju si tako pijan seo u auto. Celu noc smo te trazili.-

Skupio sam obrve, nista od toga mi nije bilo poznato. A onda sam se setio. Salili smo se do kasno, ona je sedela za nasim stolom napustajuci nas tek toliko da nekog usluzi. Uzivao sam u njenom drustvu. A onda je usao klinacki klan sa Dorcola. Svi redom su izigravali mangupe, a ja nisam nista mogao da uradim. Ne smem da privlacim paznju dok se posao ne zavrsi. Branila se ona dobro i sve sam ignorisao do trenutka kada je jedan od mangupa uhvatio za butinu. Secam se da ga je dobro udarila, i njegove pretnje da nece ostati na tome. Nikada nisam voleo da izigravam heroja ali ovog puta sam zeleo. Umesto toga samo sam porucio viski i nalivao se, znam da sam okupio drustvo i iskoristio guzvu cim mi je Dare okrenuo ledja. Morao sam malo da se ohladim, a to mogu samo ako vozim brzo. I tako sam otisao.
-Ne secam se!-
Besno sam bacio pare na sto i izleteo iz kafica. Sta bih mogao da mu kazem, a da me razume? Koji razlog da navedem za jucerasnje ponasanje? Sad jos moram i sa Anom da se suocim.

-Brance.-
-Ana.-
-Hoces li mi reci sta se desava?-
-Nista posebno.-
-Zasto me onda tvoje kolege zovu u sred noci raspitujuci se za tebe?-
-Dare, panici kao i uvek. Kako su klinci?-
-Ako ti je bitno dodji pa ces videti.-

Nije na Anu licilo da ima ishitrene poteze, da spusta slusalicu ili zapocinje svadju. Ali sam i sam shvatao da sa mnom nije lako, vise ne znam ni sam sta cu sa sobom, do veceras ima jos mnogo a ja moram naci nacin da ostanem trezan...