Bori se za mene 🔚

Part 13

Nemoj da ubiješ kučku. Nemoj da ubiješ kučku. Nemoj da ubiješ kučku. Ponavljem u sebi ovu rečenicu dok se penjemo na prvi sprat luksuzne zgrade. Valerija, Minina biološka majka naš čeka tamo. Vidno sam neraspoložena i ne želim ni da pokušam to da sakrijem a Maksim pametno mudro ćuti. Umesto da jedini slobodan dan u nedelji provedem sa svojom ćerkom ja ću ga potrošiti na razgovor sa njenom biološkom majkom. Kao da me interesuje šta ona ima da kaže i kao da će to nešto promeniti. Poznajem sebe i jedino što želim od ovog razgovora jeste da joj nanesem malo bola, dobro možda malo više.

Maksim je pritisnuo zvono i posle kratkog "Otvoreno je", ušli smo unutra.

I voala. Pa očigledno se pobrinula za sebe jer stan joj je daleko luksuzniji od mog. Frknula sam nezadovoljno u sebi pre nego što sam ugledala plavušu.

Sedela je mirno na elegantnom kauču.

- Izvolite sedite – ponudila je. Ćutke smo seli. Mina ima njen nos i bradu, to je sad još više uočljivo jer joj je lice upalo, dosta je mršava i bleda, verovatno posledica bolesti.

- Od čega boluješ? – ispalila sam bez pardona.

- Sida, početni stadijum – napravila je umirem facu i pogledala u Maksima. Molim te.

- Neka posle kažu da nema pravde na ovom svetu. Definitivno počinjem da verujem u karmu – zaključila sam naglas. Šokirala sam je ovom izjaviom, a Maksim je bio hladan. Navukao je masku onog nedodirljivog tipa. Bolje to nego de gledam sažaljenje.

- Zaslužila sam to, Maks mi je rekao šta misliš o meni – ponovo je toplo pogledala u njega. Jel želi da razgovara sa njim ili sa mnom?

- O veruj mi Maks – pogledala sam na kratko u njega.

- Ne zna tačnu dubinu mojih osećanja prema tebi – završila sam fiksirajući je pogledom. Moram priznati da se za umuruću osobu dobro drži, vodi računa o sebi tj. o svom fizičkom izgledu.

- Razumem – sva je kulturna.

- Čisto sumnjam.

- Hajde već jednom da završimo sa ovim – Maksim je stavio ruku preko moje. Htela sam malo da dam malo oduška sebi. Ne vidim ništa loše u tome?

- Slušam – hajde da završimo.

- Pre svega, želim da ti se zahvalim za sve što si učinila za moju ćerku.

Zašto li sam mislila da ću moći ovo da izvedem.

- Moju ćerku, postala je moja od onog trenutka kad si je bacila u kontejner.

- Nisam znala da je još uvek živa. Nije disala, mislila sam da je umrla. Bila sam uplašena, nisam znala šta da radim . . . – pravdala se.

- Čudno, normalni ljudi obično pozovu hitnu pomoć – ironično sam joj prebacila.

- Mislila sam da je mrtva, i nisam želela da imam posla sa policijom.

- Pogrešila si, nije bila mrtva, umirala je u kontejneru, a što se tiče policije, pa mesto ti je u zatvoru – bila sam gruba i počela je da plače. Prekrstila sam noge, udobno se smeštajuči. Na kratko sam pogledala u Maksima, čisto da ubijem vreme dok se kučka ne smiri, on je i dalje bio leden. Živo me interesuje da li će se u nekom trenutku umešati?

- Izvinjavam se – plavuša se malo smirila.

- Ne smeta – ljupko sam odgovorila.

- Ja . . . volela bih . . . – počela je da zamuckuje.

- Da? – hajde nemam ceo dan.

- Volela bih da upoznam Minu – konačno je sklopila rečenicu i morala sam da se nasmejem. Ova joj je dobra.