Pogrešan 🔚

Part 5

Za moj drugi sastanak poslovne pratilje obukla sam ljubičastu haljinu do kolena sa pristojnijim dekolteom. Ponovo me je ispred čekala limuzina, ali ovaj put Sergej nije bio u njoj, trudila sam se da ignorišem razočarenje zbog njegovog odsustva, ponavljajući u sebi da je sve ovo jedna velika laž. Ništa od ovog nije stvarno.

- Gospodin je poručio da stavite ovo - vozač mi je pružio veliku plišanu kutiju.

Sigurno je nakit. Otvorila sam je i ugledala prelepu ogrlicu sa dijamantom. Deluje skupo. Za divno čudo, nisam se osećala kupljeno, stavila sam je, spustila kutiju na sedište i izašla. Čim sam ušla odmah sam ga spazila, gledao je u mom pravcu, kao da zna kad ću ući. Ustao je i krenuo ka meni. Uhvatio me za ruke i poljubio u obraz. Na trenutak sam se zbunila.

- Ćao.

- Ćao. Dopada ti se ogrlica?

- Veoma, zašto si je kupio?

- Podseća me na tebe, smatraj to poklonom.

- Ali. . .

- Ali ništa. . .

- Ok, hvala - iskreno stvarno bih volela da je zadržim.

Poveo me je do stola i upoznao sa Serjožom prijateljem iz Rusije i njegovom suprugom Draganom koja je iz Srbije.

Serjoža je razumeo srpski, ali nije umeo lepo da razgovara, tako da su on i Sergej razgovarali na ruskom, a Dragana i ja na srpskom. Posle tri razmenjene rečenice shvatila sam da je veća sponzoruša od mene, ja bar glumim sponzorušu.

Trudila sam se da budem fina i pristojna, ali ona je toliko napadna da je Serjoža morao par puta da je diskretno opomene. Kada je došlo vreme da poručimo večeru, Serjoža je odbio, nisam razumela zbog čega, ali Sergej je klimnuo glavom u znak razumevanja.

- Naruči mi belo meso, idem da ih ispratim - Sergej me je nežno poljubio u čelo i krenuo za njima.

Znači mi ostajemo. Problem, problem, problem, neću moći ni zalogaj da progutam. Na brzinu sam ispila još jednu čašu crnog vina dok sam čekala Sergeja. Vratio se posle desetak minuta.

- Napokon sami - nasmešio mi se.

- Zašto su otišli tako rano? - pitala sam.

- Neprijatno mu je zbog Dragane.

- Ah, znači primetio je.

- Šta misliš o njoj? - izaziva me.

- Mislia sam da sam jedina sponzoruša za ovim stolom rekla sam suvo i otpila gutljaj vina. Nasmešio se na ovu moju izjavu, ali mu osmeh nije došao do očiju.

- Dok čekamo večeru, mogla bih da mi ispostaviš racun.

- Smatraj račun regulisanim - ne dolazi u obzir da uzmem novac od njega.

- Zašto?

- Dobila sam ogrlicu, ona je i više no dovoljno da pokrije tvoje troškove.

- To je poklon.

- Neću uzeti novac od tebe, prihvatila sam ogrlicu, uostalom nije baš da sam se naradila.

- Onda ću se potruditi da se naradiš - pogledao me je sa nekim sjajem u očima i želja mi je automatski prostrujala telom. Ovo nije dobro. Spavaću sa njim, ne samo zato što on to želi već zato što i ja to želim.

- Nisi naručila ništa? - konobar je doneo jelo za njega.

- Nisam gladna.

- Nisam ni ja - ustao je od stola, ostavio novac i uhvatio me za ruku.