Pogrešan 🔚

Part 6

Ubrzo smo seli i naručili piće, ja sam uzela alkohol, imam osećaj da će ovo biti duga noć, trebaće mi. U suštini razgovor je tekao onako kako sam i mislila, žele da opremimo hotel sa pet zvezdica, žele luksuz, naravno. Tokom razgovora pitala sam se šta je Mina u njegovom životu, očito su bliski, jer je ispoljavala nežnost prema njemu, ne napadnu, ali dovoljno da svima stavi do znanja da je njen, on nije reagovao previše oduševljeno, doduše takav je bio i samnom.

- U suštini ja vodim proizvodnju, moja fabrika može proizvesti sve što poželite, ukoliko niste sigurni šta bi bilo najbolje o tome biste trebali da razgovarate detaljno sa mojom ćerkom - tata je objasnio.

- A što se tiče finansijskog dela? - Sergej me je pogledao. Seća se da sam rekla da se bavim finansijama.

- I to, Kristina vodi finansije, koje zavise od toga šta izaberete, naravno, dobićete katalog ili možete posetiti neki od Kristininih salona - jao tata, zar si morao sve da nagovestiš.

- Mislim da je to dobra ideja, šta ti misliš Kristina? - ponovo me je pogledao onim ledenim očima.

- Vi ste klijent gospodine Romanov, ukoliko želite, sredićemo.

- Zovi me Sergej, nadam se da ti nećemo oduzeti puno vremena, možda imaš još neki posao sa strane? - on to namerno radi. Igra se sa mnom. Ubiću ga.

- Ništa što ne mogu da uskladim - izrebrila sam ga kulturno, čini mi se da suzdržava smešak.

- Hoćemo li da naručimo? - Mina mi se nasmešila i pomerila ruku.

Mogu da se kladim da je ta ruka trenutno na njegovoj butini. Krava jedna. Šta je meni?

Sergej je pozvao konobara.

- Lepa ogrlica - Jelena mi se nasmešila.

- Hvala

- Poklon? - nagadjala je.

- Više kao kompenzacija za neku isplatu - gledala sam u Sergeja, deluje mirno ali verujem da želi da skoči na mene. Eto mu, neka se jede. Srećom tata nije čuo komentar. Koliko je pametno izazivati ga?Bolje da ne iskušavam previše sreću, ko zna šta mu je u glavi?

Jelo sam jedva okusila, želela sam što pre samo da se ova večera završi, mislim da su mi ove poslovne večere omrzle za ceo život. Sergej me nije ostatak večeri uznemiravao, ali njegov pogled je bio tup, kao da razmišlja o nečemu. Kada su odlučili da je vreme da krenemo kući, prva sam ustala sa stola, razmenili smo pozdrave i napokon krenuli kući. Uopšte nisam slušala šta je tata govorio, moram nekako da sredim ovu situaciju, ne mogu da dozvolim da moj otac ili neko od njegovih saradnika sazna za moj poslovni lažni angažman. Moram da razgovaram sa njim, moram da saznam šta želi.

Kada sam ušla u stan, pronašla sam ključ od auta i krenula na mesto gde sam ga pretposlednji put videla. Stigla sam ispred hotela i izašla iz auta, kada sam videla Sergeja kako brzo izlazi iz hotela, ugledao me je. Nešto nije uredu.

- Treba mi tvoj auto - uzeo mi je ključeve iz ruku i krenuo ka vozačevom sedištu.

- Šta? - ne znajući šta da radim, sela sam na suvozačevo sedište.

Nije me ni pogledao, odmah je izvadio telefon i razgovaro sa nekim na ruskom jeziku. Bio je besan, bio je strašan. Telefonirao je celim putem, zaustavili smo se ispred bolnice. Išla sam kao pas za njim, u čekaonici je čekao jedan par, žena je ustala i zagrlila ga. Sranje, znam ih sa slika, to su Larini roditelji. Nije valjda opet. . .

- Doktori nam ništa ne govore - žena je govorila kroz jecaje, a muškarac nije vadio glavu iz ruku.

Ovde je bila i Milica.