Pogrešan 🔚

Part 14

- Žao mi je zbog rasprave koju si morao da slušaš.

- Mislim da trebaš razgovarati sa njim.

- Sa Sergejem? – iznenadila sam se.

- Da, on se nalazi između tebe i porodice a to nije lako. Nećeš rešiti problem ako bežiš od njega.

- Nije to ono što me muči.

- Nego?

- Poverenje, među nama toga nema.

- Ali ima nečeg, slušaj dopadaš mi se ali ti si na neki način zauzeta ne možeš to da potisneš.

- Ne volim probleme, ne trebaju mi problem – ljubav sa njim je teška.

- Uzmi predah, to uvek pomaže, veruj mi.

- Ti si veoma razuman tip – savršen je i dobar za mene.

- Samo dobro opažam stvari. Moram da idem.

- Hvala na razgovoru.

- Srećno – izašao je iz moje kancelarije i uhvatila sam se za glavu. Stvarno mi treba predah ne mogu ovako.

Otvorila sam torbu da pronađem neko lek za glavobolju i dohvatila sam tampon. Tampon. O ne. Ne, ne, ne, ne i ne. Otvorila sam rokovnik.

Kani mi nedelju dana. Nedelju dana. Ne, ne može biti, nema jebene šanse. Ne mogu imati dete, ne u ovom trenutku.

- Kristina – Milica me gleda.

- Vidimo se sutra, moram da idem – projurila sam pored nje, moram do apoteke.

Kada ti se život odvija pred očima misliš samo na ono što nisi uradio. Ja nisam uradila mnoge stvari ali nisam spremna da budem majka, dobro možda bih se snašla ali ne sada, ovo je poglešan tajming. A možda i paničim bez razloga.

Dvadeset minuta kasnije paničim sa razlogom. Koje su šanse da tri testa koja pokazuju pozitivan rezultat greše? Nakon napada panike sela sam na krevet i buljila sam u jednu tačku sve dok nisam zaspala.

Novi dan i isti problem, vreme je da donesem neke odluke. Bila sam kod ginekologa i potvrdila trudnoću, zatim sam se našla sa Dunjom i Milicom, pretresle smo sve teme i na kraju sam odlučila da abortiram, uprkos protivljenju moje prijeteljice Milice.

Ne smatram sebe naročito dobrom osobom ali rađanje deteta u ovakvim uslovima nije zdravo, ne želim da odrasta sa roditeljima koji će morati da ga dele, porodica njegovog oca će mrzeti njegovu majku a Sergej . . . ne znam šta on misli o svemu ovome ali . . . Zašto da komplikujem sebi život?

- Milice gde me vodiš? – ova devojka je čudna od jutros a ja ću zakasniti na kiretažu.

- Sedi – pokazala je na klupici.

- Razumem deca, park – nisam glupa.

- Ne možeš za samo jedan dan odlučiti da ubiješ nevino biće. Nisi mu dala ni šansu. To majke ne rade, majke se bore za svoju decu – rasplakaće se.

- Milice, neću rađati dete u ovom trenutku.

- Zašto da ne? Imaš porodicu, prijatelje, posao . . . Imaš sve, tvom detetu neće biti potreban otac.

- Znam da si uzrujana ali . . .

- Nisam uzrujana, razočarana sam. Stavila si zbog mene glavu u torbu a svom detetu ne želiš da daš ni šansu?

- Odlično znaš u kakvoj smo situaciji Sergej i ja, na različitim smo stranama.

- Blagoslovljena si i ako to ne vidiš onda ne mogu biti tu za tebe zato što moja prijateljica nije hladnokrvna kučka, ona je hrabra žena koja podignute glave korača kroz život, ona nije kukavica – obrisala je suze i otišla.

Znala sam da će mi ovo uraditi, nije trebalo da joj kažem, nije trebalo da joj dozvolim da progovori, kao da se već sama dovoljno ne kolebam.

Izbor, reč koju najviše mrzim, nikad ne znaš šta si odabrao, kockaš se i samo se nadaš najboljem. Da li se ja kockam? Ne, ja igram na sigurno, ali za sve postoji prvi put zar ne?

- Kako to mislite otišao je?

- Vratili su se u Moskvu, juče.

Ou, Sergej se vratio u Rusiju.

- A ti papiri? – gledam u čoveka koji se predstavlja kao Sergejev advokat.

- Gospodin je prepisao ovu kuću na vaše ime – pružio mi je fasciklu.

- Ostavio mi je svoju kuću? – zašto?

- Da, rekao je da je ionako kupljena zbog vas.

- Ne znam šta da kažem.

- Papiri su sređeni tako da nećete imati nikakvih problema, zbogom.

- Čekajte, ne možete samo tako otići.

- Rečeno mi je da vam predam dokumenta, ključeve navodnio imate.

- Imam – ja sam uredila tu kući.

- Sve najbolje, gospođice.

- Takođe.

Otišao je, pa bar mi je rešio dilemu da li da mu kažem za dete. Ironično, pre dva sata sam odlučila da ću biti majka a sada saznajem da moje dete neće imati oca. Hm, ili je ovo jednostavno dobro.

- Da čujemo – Dunja i Milica su se smestile. Pozvala sam ih na razgovor, prvo one a kasnije moj otac.

- Odličila sam da zadržim bebu – objavila sam svečano.

- Znala sam – Milica je skočila i bacila mi se u naručje. Ludača.

- Čestitam, znaš da ću podržati sve što odlučiš – i Dunja me je zagrlila.

- Hvala devojke.

- Hoćeš li reći Sergeju?

- Ne moram.

- Kako?

- Vratio se u Rusiju.

- Jeste li razgovarali?

- Nismo, poslao je svog advokata koji me je obavestio da mi je Sergej ostavio svoji kuću.

- Ostavio ti je onu vilu koju smo uređivale?

- Da.

- Prihvatićeš?

- Mislila sam da odbijem ali kako moje dete neće imati oca bar može živeti u njegovoj kući – zadržaću je.

- Tvoje dete će imati nas, nećete biti sami.

- Hvala vam devojke, to mi puno znači.

- Dušo? Ovo je iznenađenje – otac me grli.

- Ćao tata.

- Šta je bilo?

- Zašto misliš da je nešto bilo?

- Nazvala si me tata, obično sam ćale – provalio je.

- A to – istina.

- Pa, postaćeš deda.

- Trudna si? – nasmejao se.

- Jesam.

- Čestitam dušo, hvala Bogu pomislio sam da ću umreti pre nego što upoznam unuče – grli me a ja se topim. Imam najboljeg oca na svetu.

- A sada neprijatan deo, dete ću odgajati sama.

- Hm, a otac?

- On nije ovde i ne znam da sam trudna. Jednostavno među nama je puno prepreka i u neku ruku drago mi je što mu ne moram reći. Ukratko on je trenutno pogrešan za mene.

- Ne znam ko je on ali zaslužuje da zna da će postati otac.

- Prekasno je. Mogu li da računam na tvoju podršku?

- Uvek, znaš to.

- Hvala ti tata, volim te.

- I ja tebe mala, i ja tebe.