Sa stilom

5

Evo ga novi nastavak :) Kao što sam napisala na profilu danas je malo kasnio zato što nije bio dorađen, no trudiću se da s eto ne ponavlja :) Nadam se da će vam se svideti... Značilo bi mi kada biste mi napisala iskreno što mislite, dovoljno bi bilo svega par rečenica kako bih znala na čemu sam :) Do sledećeg puta :)

Izvadila sam kutiju iz gepeka i spustila je pored auta. Zaključala sam ga i ključ ubacila u torbu te je podigla. Teška kutija zaklanjala mi je polovicu vidokruga. Gazila sam u visokim potpeticama po osećaju. Oduvek sam bila nespretna. Kada sam bila mala stalno bih padala i kolena su mi uvek bila crvena, a ruke prošarane modricama. No, ne bih menjala svoje detinjstvo ni za šta na svetu. U okolini kuće imala sam nekoliko prijatelja koji su uvek bili tu za mene. Slobodno vreme bismo uvek provodili zajedno. U početku smo išli u istu školu, a onda su nas one odvele na različite strane i rastavile. Još uvek se redovito okupljamo kada se vratimo svojim domovima. To su trenuci za koje živim. Niti jedan odlazak na ručak sa Tiom ili u kupovinu ne može zameniti sreću i spokoj koji me ispunjava kada vidim svoje prijatelje na okupu. Klizna vrata su se otvorila i prišla sam liftu. Laktom sam pritisnula dugme i vrata su se otvorila. Istom tehnikom uputila sam lift na odgovarajući sprat i vrata su se ponovo zatvorila. "Sad kad mi treba pomoć nema nikoga. Nosi ti Nela to sama. Nikoga nije briga za tebe", podigla sam nogu kako bih oslonila kutiju. Održavati ravnotežu na ovim sandalama bilo je gotovo nemoguće. Torba mi je skliznula sa ramena i u trenutku kada se lift otvorio izgubila sam ravnotežu. Devojka sa recepcije je dotrčala do mene i pomogla mi sa kutijom. "Hvala, Ines", osmehnula sam se kada je pridržala kutiju. "Jesi li dobro?", vratila sam torbu na rame i uhvatila jednu polovinu kutije. "Jesam, jesam. Možeš mi samo pomoći do kancelarije?", klimnula je glavom. Prostorije za rad niz hodnik bile su uglavnom prazne. Pauza je bila u toku i svi su se spustili po doručak u kafeteriju. Otvorila sam vrata kancelarije i spustile smo kutiju na stol. "Hvala ti. Idemo posle posla na kafu", namignula sam joj. "Dogovoreno", nasmejala se i izašla. Ines je izuzetno prijatna devojka. Istina je da oduvek teško sklapam prijateljstva. Jedan od mojih najvećih strahova jeste onaj od izdaje i laži. Teško se otvaram i tek nakon što postanem u potpunosti sigurna da je osoba prava mogu joj reći što mi leži na srcu. Ines je drugačija. Prvi put kada sam je videla osetila sam da mi nešto govori kako joj mogu verovati. Kod nje me je privuklo nešto zanimljivo. Mirna je i sve oko nje je nekako lagano. Volim takav način života.

Ostavila sam torbu na dvosed ispod prozora i otvorila kutiju. Izvadila sam stvarčice koje sam donela na stol te kutiju odložila na policu. Svakom sam ukrasu pronašla svoje mesto u prostoriji. Nakon nekog vremena kancelarija je prosto vikala moje ime. Mirisala je u potpunosti isto kao i stan i sve je bilo onako kako sam želela da bude. Sela sam za stol i uključila kompjuter kada se začulo kucanje. Vrata su se otvorila i provirila je glava moje najbolje prijateljice. "Donela sam ti nešto", zatvorila je vrata gurnuvši ih nogom i na stol ostavila šolju ispunjenu kafom. "Ovo ti je poslao gospodin Damjan. Kaže da je to nešto o čemu još uvek niste razgovarali.", ostavila je belu kovertu na stol. Stajala je na sredini prostorije i okretala se oko sebe. Duboko je udahnula. "Ovo si ti. Svi će znati s kim imaju posla", prelazila je pogledom po prostoriji. Oči su joj zastale na dvosedu. "Nisam znala da poseduješ neku našu torbu. Jako mi se sviđa", podigla ju je i okretala kako bi je dobro promotrila sa svake strane. "Odlučila sam se počastiti. Sada sam bankrot", otpila sam gutljaj kafe te se tiho nasmejala. Bila je istina. Svu svoju ušteđevinu koju sam skupljala za novi automobil potrošila sam na nju. Nisam bila sigurna je li to bila ispravna odluka, no torba mi se svidela kao ni jedna do sada. Tia je započela neku nepovezanu temu. Pričala je brzo te preskakala na druge stvari. Od nje sam uvek mogla saznati sve. To me je neopisivo nerviralo. Nisam želela znati ko je s kim u vezi, niti je li neko nekoga video dok se sapleo u tržnom centru. Želela sam živeti svoj život, ma koliko on bio nezanimljiv. "Zar te ne zanima šta je u koverti?", upitala me je gledajući na stol. Uzela sam je i otcepila sam jedan kraj. "Plata... Bože!", uzviknula sam kada sam ugledala iznos. "Koliko je?", izvijala je vrat pokazujući da je zanima iznos. "Pristojna", nisam želela da zna cela firma koliko me plaćaju. Da sam joj rekla iznos to bi se i dogodilo. Ponovo sam presavila papir i ubacila ga u jednu od fioka. Telefon je zazvonio i gospodin Damjan me je pozvao u svoju kancelariju. Dovršila sam kafu u nekoliko gutljaja i ustala. "Sad ću i ja. Samo da pokupim šolju", zatvorila sam vrata za sobom.

Duboko sam udahnula i pokucala. Začuo se kratak odgovor te sam ušla. Na fotelji ispred stola gospodina Damjana sedela je smeđa devojka. Duga ravna kosa dosezala joj je do kraja leđa. Koža joj je izgledala baršunasto, mirisala je otmeno. Ljubomora me je polako obuzimala. "Elena, ovo je naš novi savetnik za dizajn", nisam mogla skloniti pogled sa nje. Želela sam i ja tako izgledati. U trenutku sam se osećala manje vrednom, manje lepom, moje samopouzdanje je potonulo. "Nela", pružila sam joj ruku. Koža joj je bila uistinu mekana. Imala je stisak ruke koji je govorio da zna šta radi. Sela sam u fotelju naspram nje. Zavladala je tišina. Neprijatnost je bila svuda oko nas. Sve je oko mene bilo savršeno, a jedino sam ja bila ona koja je odskakala. Posmatrala sam kako joj duge vlasi padaju preko golih ramena. Osmehivala se pokazujući osmeh koji je toliko bio sličan onom gospodina Damjana. Videlo se da mu je sestra. Ličili su jedno na drugo gotovo u potpunosti. Iste crte lica su ih odavale. Elena je bila elegantna poput njega. Osetila sam pogled mladog gospodina na sebi. Pogledala sam ga, a on je vešto spustio glavu. "Nadam se da ti odgovara ponuda koju sam ti poslao", gledao je u papir ispred sebe. "Naravno, i više nego odgovara", rekla sam pogledavši u gospođicu Elenu. "Onda je možemo i smanjiti", dodao je gospodin Damjan. "Ne, ne, dobro je ovako", bila sam brzopleta. Ovo je bilo tako pogrešno. Šta će sada misliti o meni? Nasmejali su se sa, a ja sam mislila da ću se u narednih nekoliko dana zatvoriti u sobu od sramote. Gospođica Elena je rekla kako se njen brat voli šaliti te sam se i ja pokušala nasmejati. "U toku dana će ti stići uzorci materijala kojim raspolažemo. Ukoliko budeš imala bilo kakvih ideja uvezi novih materijala slobodno reci. Nabavićemo", osmehnula sam se te mi je isto uzvratio osmehom. Smejao se nekako posebno, sa sjajem u očima, a opet tajanstveno. Sklonila sam pogled. Obuzeo me je nepoznati strah. Nastavili su svoj razgovor dok sam nemo sedele i prebacivala pogled sa brata na sestru. "Izvinite, mogu li se vratiti u svoju kancelariju?", brzo sam upitala u jednoj od njihovih kratkih pauza. "Naravno", pogledala me je gospođica Elena. Ustala sam spustivši haljinu i izašla iz prostorije.

Duboko sam izdahnula. Spustila sam pogled i brzo prošla pored stola moje prijateljice ni ne pogledavši je. Zatvorila sam vrata svoje kancelarije za sobom i oslonila se na njih. "Nela, Damjan je tvoj šef. Ne umišljaj. Samo izgleda dobro kao i većina drugih muškaraca. Ne smeš se zaljubiti u njega. Sve ćeš upropastiti.", trljala sam svoje oči zaboravivši na maskaru koju sam jutros nanela. Izvadila sam svoj rokovnik iz torbe i zapisala datum sastanka koji mi je gospodin Damjan poslao preko elektronske pošte. Otvorila sam dokument sa slikama svih torbi naše proizvodnje i listala. Želela sam otkriti šta se očekuje od mene. "Kako su lepe...", prošaputala sam kada sam došla do fotografija najnovije kolekcije. "Nela, kakva je bila ona reakcija? Zar ti je stvarno toliko stalo do novca?", ponovo sam se prisetila situacije koja se odvila u kancelariji gospodina Damjana. Osetila sam kako mi krv gori u obrazima. Rukom sam se hladila dok sam drugom uzimala čašu vode. Ustala sam sa stolice i prišla torbi. Izvadila sam malo ogledalo i prstom obrisala razmazanu šminku. Okrenula sam se prema satu čije su kazaljke otkucale sedam sati. Rokovnik sa stola sam stavila u torbu te sam ugasila svetlo u kancelariji. Pronašla sam ključ od automobila i došla do recepcije. "Ines, kafa?", naslonila sam se na recepciju. "Naravno", lice je ukrasila velikim osmehom i oči su joj se skupile. Izgledala je preslatko. "Idemo kod mene", pozvala sam lift dok je uzimala torbu.