Sa stilom

25

Evo mene ponovo sa novim nastavkom :D Nadam se da će vam se svideti, ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima, a ja sada moram žuriti u školu... Pišem vam ponovo uskoro :*

Postavila sam dva tanjira na stol te pored njih spustila viljuške i noževe. Izvadila sam iz frižidera salatu koju sam prethodno bila spremila te i nju odložila na stol. Nasekla sam nekoliko kolutića limuna i spustila ih na dugačak ovalni tanjir pored ribe kada se oglasilo zvono na vratima. Kratko sam pokvasila ruke i obrisavši ih u kuhinjsku krpu, poravnala sam haljinu i otvorila vrata. Na kratko me je zapljusnuo talas tek nanešenog muškog parfema. Kiki se smejao otkrivajući svoje sitne zube. Kratko me je zagrlio držeći u ruci vrećicu. Pomerila sam se u stranu te je ušao unutra. Duboko je udahnuo i ponovo se okrenuo ka meni. "Riba. Divno miriše!", rekao je skidajući jaknu. Prošla sam do kuhinje i iznela tanjir sa tek ispečenim ribama. "Kad god si ti pripremao večeru, pravio si morske plodove pa sam mislila da bih i ja mogla ispeći nešto malo drugačije", osmehnula sam se dok je on polako vadio iz vrećice belu plastiku. "Pretpostavljao sam da nećeš imati dovoljno vremena napraviti i kolače pa sam ih ja doneo", pružio mi je kutijicu sa nekoliko parčeta čokoladne torte. Zahvalila sam mu se te odložila u frižider usput vadeći flašu belog vina. Uzela sam dve čaše iz ormarića te ih stavila na stol do tanjira. Za to vreme, Kiki je izvadio plutani čep te nam sipao vina u čaše. "Za naše prijateljstvo!", nazdravio je podignuvši čašu. Izvadila sam na svoj tanjir malo salate te mu pružila činiju i prebacila jednu ribu na moj tanjir.

U stanu je bila tišina. Neprimetno sam prebirala po tanjiru razmišljajući o svađi sa Damjanom. Uzela sam zalogaj ribe osećajući kako me Kristijan gleda ispod oka. "Kako si?", upitao me je vadeći još malo salate u tanjir. "Dobro", klimnula sam glavom i nastavila viljuškom odvajati delove salate. "Nešto se dogodilo na poslu?", nastavio je, bio je uporan. "Nije, samo sam još uvek malo iscrpljena. Sinoć sam bila sam prijateljicom, Ines, u izlasku i još uvek imam posledice od malo veće količine alkohola. Odvikla sam se od izlazaka", nasmešila sam se dok su mi glavom odzvanjale Damjanove reči. "Znaš, razmišljam da počnem raditi u gradskoj biblioteci kad već ne mogu pronaći posao kao novinar. Šta ti misliš o tome?", kratko je dunuo kako bi sklonio pramen kose koji mu je padao preko lica. "Mislim da to može biti odličan posao, zapravo je mnogo bolje od konobarisanja. Nećeš se previše zamarati, a usput možeš još tražiti posao u nekom časopisu.", klimnuo je glavom te uzeo salvetu i obrisao uglove usana. "A ti? Jesi li zadovoljna svojim poslom?", upitao me je odlažući pribor za jelo. "Ne mogu reći da sam ikada pomišljala da ću raditi na usklađivanju materijala za torbe i slično, no ne žalim se. Ljudi su stvarno divni i stekla sam neke nove prijatelje tamo.", ponovo smo nazdravili te sam ustala kako bih raspremila stol. Kristijan je ustao za mnom te pokupio tanjire i pribor ostavljajući meni samo da odnesem ovalni tanjir. Raspremivši stol izvadila sam dva manja tanjira kao i kolače koje je doneo. Ukusna čokoladna kreme obogaćena komadićima lešnika topila se u ustima i pružala magičan ukus. Smejala sam se Kristijanovim pričama o ljudima koje je sreo radeći u obližnjem kafiću i u tim trenucima sam bar na kratko bežala od svojih misli zaokupljenih današnjim događajima.

Kratko se oglasila poznata melodija i kada sam pružila ruku kako bih uzela telefon sa druge strane stola i javila se, telefon se samo ugasio. "Moram ga staviti na punjač, zvala me je Ines. Odmah dolazim", rekla sam ustajući od stola. Ušla sam u sobu i otvorila fioku pored kreveta, no tamo nije bilo mog punjača. Pogledala sam oko sebe tražeći svoju torbu te ugledavši je prišla sam joj i pronašla ga. "Želiš li još vina?", doviknuo je Damjan dok sam stavljala telefon na punjač. Nakon što je na kratko zasvetlio, uključila sam telefon. Odgovorila sam mu da može, a moj je kratki odgovor prekinulo zvono na vratima. "Možeš, molim te, otvoriti? Moram pozvati nazad Ines", viknula sam te prislonila telefon uvetu. Nakon nekoliko dugih tonova prekinula sam vezu i odložila telefon na krevet.

Krenula sam ka dnevnoj sobi usput pitajući Kristijana ko je na vratima. "Ko si ti i šta radiš u Nelinom stanu?", začula sam poznati glas kako grubo odjekuje prostorijama mog stana. U nekoliko koraka sam prišla vratima. U Damjanovim očima gorela je vatra i da je mogao istom bi zapalio Kikija. "Damjane, otkud ti ovde?", upitala sam ga pokušavajući pokazati Kristijanu da se udalji. "Odgovori mi na pitanje!", povisio je ton ne skidajući pogled sa njega. Napravio je korak ka njemu ispravivši se kako bi pokazao svu svoju visinu. "Kristijane, vrati se za stol", pokušala sam ostati smirena. Damjan se podrugljivo nasmejao pogledavši prema kuhinji i pripremljenoj hrani. "A vi večerate... Pa izvinite, nisam znao da vas ometam u nečemu posebnom. Ali, znate, nedostaje vam malo romatične muzikice, svećice, atmosferica", gotovo je režao kroz zube gledajući ka Kristijanu. "Damjane, smiri se.", uhvatila sam ga za ruku, no on ju je samo snažno protresao. "Kako sam glup. Ja sam došao da ti se izvinim za sve što sam rekao, ali vidim da si ti već sve rešila", ostala sam zatečena. Po drugi put toga dana nisam verovala šta govori. Svojim hladnim očima probijao je moju dušu. Gledao je kao da je mrtav iznutra. Naglo je sklonio pogled sa mene kao da ga nisam dostojna te još jednom ošinuvši Kristijana istim, izleteo iz stana ostavljajući vrata otvorena. Povikala sam njegovo ime, no nije se osvrtao. "Ostani ovde", zagrnula sam prvu jaknu koja mi je došla pod ruku i istrčala iz stana obukavši stare patike.

Trčala sam po stepenicama pokušavajući ga sustići i dozivala njegovo ime. Zalupio je vrata zgrade za sobom te krupnim koracima koračao ulicom. Istrčala sam za njim te ga još jednom doviknula. "Hoćeš li više stati?", viknula sam zaustavivši se kako bih došla do vazduha. Okrenuo se ka meni i promatrao me. "Prestani više sa tvojim ljubomornim ispadima. To što smo zajedno ne znači da sam tvoj kućni ljubimac i da me možeš zatvoriti u kavez. Nakon onog sa Tiiom si rekao da mi veruješ, a ovo mi ne izgleda kao da imaš neko poverenje u mene. Znaš, vređa me i slama to što mi ne veruješ.", malo je nedostajalo da mi pukne glas. Svojom vikom sam bila probudila usnulu ulicu. "Kako da ti verujem kada si konstantno okružena muškarcima koji jedva čekaju da ne gledam pa da te dotaknu, da me ostaviš i posvetiš se njima? Dođavola, Nela! Imaš čitave zalihe muškaraca oko sebe!", svojim rečima je uništio moje srce. Stajala sam nepomično dok su se svuda oko mene ispisivale njegove reči. "Ja sam došao da se pomirimo, da ti kažem da sam preterao, a ti si već iskoristila drugog.", otrovne reči prelivale su se preko njegovih usana i skupljale se u mojim očima. Osećala sam se poniženo, uništeno. Tada sam bila uverena da je svemu došlo kraj. Krupna suza mi je skliznula niz lice te sam je obrisala rukavom stare jakne. "Ovo ćemo dovršiti kada se smiriš", skupila sam poslednje atome snage i okrenula se te krenula ka zgradi. Čula sam kako je Damjan još jednom glasno opsovao te sam ušla u zgradu i vratila se u svoj stan.

Moje se telo treslo poput vrapčića po najhladnijoj zimi. "Dovršićemo druženje neki drugi put. Izvini na svemu.", rekla sam ulazeći u stan po kojem je Kristijan nervozno šetao. Zamolila sam ga da izađe te sela na stolicu razmišljajući o svemu. Zatvorio je vrata za sobom te sam ostala sama. Buka u mojoj glavi je bila neizdržljiva. Nisam znala gde da se okrenem niti šta da uradim. Polako sam ustala sa stolice te zaobišla stol i povukla ga ka vratima kupatila. Stolice sam pomerila do stola te nekako uspela pomeriti i dvosed i fotelju praveći veliku prazninu na sredini dnevne sobe. Ušla sam u sobu i pronašla svoje baletanke te ih obukla. Morala sam plesati. Tada sam osećala da je to bilo najbolje za mene. Osećala sam kao da je plesanje bila jedina stvar koja bi sprečila da poludim. Polako sam se uspravila na prste i napravila nekoliko koraka. Zapevušila sam sporu melodiju nadajući se da ću tako prekinuti haos u mojoj glavi. No, nisam. Postajalo je sve gore i gore. Pevušila sam sve glasnije, no ništa se nije menjalo. U jednoj od pirueta udarila sam nogu u stolicu te zateturavši se na kratko sam zastala. Okrenula sam se još uvek se držeći sa stolicu te napravila veliki skok. Pri doskoku noga me je zabolela, no ne obazirući se na to nastavila sam plesati. U trenutku se bol pogoršala te sam se sručila na pod pokraj fotelje.

Pred očima mi se iznova i iznova odvijala ista scena. Polako sam započinjala verovati da je Damjan bio u pravu. Polako mi je svaka njegova reč stvarala sve veći osećaj krivice. Sve više sam se osećala kao da sam stvarno ja bila kriva za njegovo stanje, njegovo ponašanje, naše svađe. "Ućutite! Nisam ništa uradila!", viknula sam očajno prošavši rukama kroz kosu. Želela sam da svi glasovi nestanu, da prestane ponavljanje Damjanovih reči, da sve zaboravim. Želela sam da se ništa od toga nije dogodilo, da nismo izgovorili ono što smo izgovorili. Više nisam imala gde potisnuti emocije. Nisam to više ni želela. Brzim potezima sam odvezala svoje baletanke te ih skinula. Snažno sam ih bacila o vrata i tup udarac je odzvonio sobom. Uzela sam jastuk sa fotelje i prislonila ga licu. Glasan vrisak ispunjen bolom prigušeno se prolomio oko mene. Slomila sam se, u potpunosti, poput kristalne vaze, poput krhkog stakla.