Sa stilom

20

Ljudići, vraćamo se starom rasporedu objavljivanja. Nastavci će izlaziti svaki utorak, no neću odrediti u koliko tačno sati zato što znam da to neću moći ispoštovati već nakon druge nedelje :') Kada budem u mogućnosti objaviću vam i dodatan nastavak :) Nadam se da će vam de svideti ovaj nastavak, po završetku čitanja ostavite vote i komentar :) Do sledećeg puta *lot of hugs*

Autobus je usporio i klizna vrata su se otvorila. Izašavši na stanicu zgužvala sam kupljenu kartu i ubacila je u smeće. Zubato jesensko sunce sijalo je pravo u moje oči te sam skinula crne sunčane naočare sa glave dopustivši tako mojoj kosi da se razleti na tihom povetarcu i stavila ih. Ubrzala sam korak kako bih stigla preći na zeleno svetlo. Zakoračila sam na pešački prelaz i zeleno se svetlo ugasilo. Još uvek sam koračala dugim koracima kako bih se što pre pronašla na drugoj strani i osećala se sigurnije. Zašla sam iza ugla i našla se na velikom parkingu ispred kompleksa poslovnih zgrada. Ušla sam na srednja vrata i pozvala lift. Ponovo sam podigla naočare kako bi mi pridržale kosu te izvadila malo ogledalce crveni karmin iz torbe. Polako sam nanela novi sloj popravivši mesta na kojima sam ga razmazala dok sam doručkovala. "Nemoj još da ga popravljaš", začula sam Damjanov glas kako mi šapuće pored uha. Pogledala sam ga ispod oka te ušla u lift. Vrata su se zatvorila za nama i Damjan se okrenuo ka meni te me poljubio. "Rekao sam ti da ga ne popravljaš", nasmejao se i prebacio ruku preko moga ramena. Sa nevericom sam odmahivala glavom. Pre nego što su se vrata lifta ponovo otvorila još jednom se okrenuo ka meni i zagrlio me. Poljubio me je u rame te sam osetila kako polako udiše parfem koji sam stavila toga jutra. "Vidimo se u kancelariji, gospođice Nela", namignuo mi je te izašao ispred mene. Smejala sam se gledajući u pravcu kojim je otišao. Vrata lifta su se ponovo počela zatvarati, a ja sam na kratko se uplašivši provukla u hodnik. Koračala sam ka Ines kada sam začula dozivanje svog imena. "Nela, kako si se usudila?", osetila sam nervozu u Tiinom glasu. Pogledala sam je zbunjeno izvivši levu obrvu. "Smatrala sam te prijateljicom, najboljom prijateljicom. Stalno sam slušala kako govoriš o tvojim problemima. Pronašla sam ti posao o kakvom si mogla samo sanjati. I onda ti prvo prestaneš pričati sa mnom, potom se udružiš sa Ines i sad još i šef", Tia je postajala sve glasnija i glasnija. "Ja ti nisam tražila da mi nađeš posao. Zahvalna sam ti na tome, ali te nisam molila za to", govorila sam smireno, mnogo tiše nego ona. Pokušala sam se okrenuti kako bih otišla do svoje kancelarije, ali me je Tia povukla za ruku. "Dobro si znala šta osećam. Znala si koliko ga volim", prosiktala je kroz zube dok joj se u očima polako javljao gnev. "Stvarno ne znam kada si se ovako promenila. Tia, shvati! Ti ga ne voliš! Ti u njemu vidiš samo njegove torbe, novu odeću, kuću, život na visokoj nozi. Kako možeš uveriti sebe da ga voliš ako i sama kažeš da je hladan? Tia, ti si shvatila da u životu nisi ništa postigla i sada to želiš učiniti na ovakav način.", polako sam i ja povisivala ton. "Misliš da si uspešnija? Pa da nije bilo mene bila bi konobarica. Savetnik za dizajn, možeš misliti... Nisi niti upola žena kao ja. Ne znam šta je Damjan video na tebi, ja...", prevrnula sam očima te se okrenula i odšetala od nje. U trenutku je iza mene nastala tišina. Nisam se osvrtala. Pozdravila sam Ines i nastavila do svoje kancelarije. Začula sam iza sebe kako Tia nervozno korača za mnom. Ušla sam u svoju kancelariju zatvorivši vrata za sobom te skinula kaput. Uključila sam računar i otpivši gutljaj vode potražila slike koje bi mi poslužile kao inspiracija za uređenje prostorije u kojoj će se odtžati sam čin predstavljanja zimske kolekcije. Telefon mi je zazvonio. "Šta se to dogodilo sa Tiom?", Ines je tiho govorila. "Videla je Damjana i mene. Mislim da se ovo neće dobro završiti.", rekla sam kratko te je Ines morala prekinuti. Ponovo sam se vratila na slike pokušavajući ne razmišljati o onome što će uslediti kada se ponovo čula zvonjava telefona. Ovoga je puta bila tiša, prigušenija. Ustala sam iz svoje fotelje i potražila telefon u torbi. Prstom sam kliznula preko telefona te se javila. Prepoznala sam glas gospodina iz servisa automobila. "U redu. Doći ću po auto nakon podneva, tokom pauze.", klimala sam glavom iako sam znala da on to ne vidi. Prekinula sam vezu i vratila se na svoje mesto.