Sa stilom

33

Heej :) Sretan Uskrs svima koji danas slave, da ga provedete sa najdražima i da se fino najedete :D Evo mene sa novim nastavkom i ne, ovo nije prvoaprilska šala :') Nadam se da će vam se nastavak svideti, ostavite vote i svoje mišljenje komentarima, a mi se čitamo uskoro, vrlo uskoro... :*

Zastala sam ispred vrata Damjanove kancelarije te izvadila telefon iz džepa kaputa. Pogledala sam svoj odraz i uverivši se da ne izgledam previše izmoreno vratila ga nazad. Glavom mi je prolazilo milion misli. Po hiljaditi put sam ispitivala svoju odluku ne verujući da ću to uistinu i učiniti. Spustila sam svoj pogled na cipele te prošla rukom kroz kosu. Duboko sam udahnula, a potom je taj isti vazduh i pobegao iz mene trepereći i podrhtavajući. Pokucala sam na vrata nekoliko puta.

Dugo nije bilo odgovara, no čulo se da sa druge strane ima nekoga. Nakon što se kratko oglasio ispružila sam ruku promatrajući kako mi se tresu prsti. Odškrinula sam malo vrata te se provukla u Damjanovu kancelariju. Podigao je pogled i nakon što me je ugledao ustao je sa stolice i brzo zaobišao stol prilazeći mi.

"Nela", rekao je tiho želeći spustiti ruke oko mog struka i privući me k sebi. Napravila sam korak u nazad pokušavajući istrajati u svojoj odluci te se on povukao.

"Damjane, moramo razgovarati. O svemu", trudila sam ga gledati u oči, no bilo je previše teško. Rekavši kako se slaže sa mnom stavio je ruke u džepove pogledom istražujući moje lice.

"Damjane, znam i verujem da me verovatno stvarno voliš", započela sam tiho pokušavši progutati knedlu koja mi je stojala u grlu.

"Nela, nema verovatno. Volim te, kao što nikada nisam voleo, volim te više od sebe", prekinuo me je ponovo mi pokušavši prići.

"Dozvoli mi da dovršim, molim te. Znam da je tako, volim i ja tebe jednako mnogo, ali shvati me. Umorna sam od svega što mi nanosi bol, što me vređa. Ne krivim te za to, ali nemam više snage razmišljati o tome šta će se sledeće dogoditi, ko će koga sledeće povrediti. Damjane, sami smo videli da je previše svega među nama, previše drugih ljudi, nepotrebne ljubomore", govorila sam to jer sam smatrala da je najbolje, ali nisam verovala da činjenje prave stvari može toliko kidati dušu. Ponovo sam se počela preispitivati je li to bila najispravnija odluka. Spustila sam pogled ne mogavši više gledati kako se ruši sve u njemu.

"Govoriš da je ovo kraj? Da je to to?", osetila sam kako traži moj pogled. Pokušavao je sakriti kako mu glas podrhtava, no u tom kratkom periodu koliko smo bili zajedno sam ga upoznala i više nego dobro.

"Govorim da smo bar pokušali", pogledala sam kroz prozor. Nad gradom je zavladala zima. Sve je bilo pusto i hladno. Sneg je prekrio krovove zgrada i na neki način umrtvio grad.

"I sve će ostati samo pokušaj?", čula sam nevericu u njegovom glasu. Bolelo me je to. Dovoljno jako da se poželim baciti u večnu provaliju tame, dovoljno jako da poželim pobeći.

"Tako se čini", napravio je nekoliko sitnih koraka prema meni. Bio mi je blizu. Previše blizu. Mogla sam osetiti kako mu svaki udah zastaje u grlu, a svaki se izdah cepa. "Volela bih da smo uspeli", prošaputala sam i pogledala ga. Nikada nisam poželela povrediti ga. Ukoliko sam to i uradila bilo je nenamerno. Trenutno sam ga svesno probadala. Videti njegove oči pune suza bolelo me je više od ičega.

"Zamalo. To zamalo i najviše boli", videla sam kako se trudi zadržati suze, kako sve zadržava u sebi, a ja mu ne mogu pomoći. Oslonila sam svoje čelo na njegova prsa po poslednji put. Duboko sam udahnula kako bi mi se u sećanje urezao njegov miris. Nije se pomerio. Nije me je dodirnuo. Nije disao.

Udaljila sam se i prišla vratima. Želela sam se osvrnuti još jednom, po poslednji put, no tada bih se slomila. Izašla sam iz njegove kancelarije i utrčala u svoju. Sela sam u kožnu fotelju te dlanovima pokrila lice oslonivši se na svoja kolena. Uprkos čvrstim zidovima moderne zgrade čuo se tresak i odzvanjanje prilikom udarca metalnih stvarčica o pod popraćeno zvukom razbijanja čaše. Prošla sam rukom preko očiju i pokušala utišati suze.