Sa stilom

49

Hej, hej! Kako ste mi? Nadam se da tamo gde ste ocih dana ne pada kiša i da konačno možete uživati u pravom letu :)
Za mene je nepojmljivo da je ostao još samo jedan nastavak do kraja... Toliko sam dugo prvo planirala priču, potom je pisala, toliko smo se dugo družili kroz nastavke, toliko dugo ste me činili sretnom. Hvala vam, svima, više od svega. Nakon tog sledećeg, poslednjeg nastavka, objaviću još jedan kako bih vam se svima zahvalila, a do tada nadam se da će vam se svideti ovaj nastavak :) Ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima, a mi se čitamo ponovo u petak :*

Jutarnji prolećni povetarac nosio je oko mene miris tek procvetale višnje pomešan sa aromom kafe. Mešala sam kašikom kafu u šolji promatrajući ljude za ostalim stolovima. Naizgled su bili toliko sretni, smejali su se, razgovarali sa ljudima pored kojih su sedeli. Osećala sam se usamljeno.

Otpila sam gutljaj te se osvrnula ok osebe proveravajući je li stigla Dorotea. Kroz staklena klizna vrata ugledala sam kako se probija između stolova i polako stiže do mene. Ustala sam sa stolice i snažno je zagrlila kada mi je prišla. Duboko sam uzdahnula.

"Stvarno sam se iznenadila kada si me pozvala. Nisam znala da dolaziš u grad", rekla sam vraćajući se na scoje mesto.

"Bruno mi je rekao kako dolazi pa sam mislila da je dobra ideja pridružiti mu se i malo te videti", nasmejala se te naručila kafu od konobarice koja nam je upravo bila prišla.

"Kako si? Kako je Lena? David? Toliko se dugo nismo redovno videle i ispričale. Ono za moj rođendan je bilo gotovo ništa", nasmejala sam se i odložila svoj telefon u torbu kako nas ne bi ometao.

Dobivši svoju kafu Dorotea je počela pričati o svemu što se događalo kod njih u poslednje vreme. Saznala sam da je Lena bila dugo bolesna i da je David dobio novu ponudu za posao, no još uvek ne zna hoće li je prihvatiti. Pričala je dugo, o novostima u mestu, o mojim roditeljima, o Bruni. Volela sam je slušati. Zračila je smirenošću i pozitivom, njen glas bio je tako spokojan.

Spustila sam pogled kada je završila sa svojom pričom i nastavila mešati kafu. Dorotea se savila kako bi videla moje lice te me upitala postoji li nekakav problem. Odmahnula sam glavom te još jednom prešla pogledom po svim sretnim parovima u kafiću. Nije odustajala te sam ja popustila i klimnula glavom.

"Ponovo sam srela Damjana", osmeh se razvukao na njenom licu i počela je veselo pljeskati. "Ne znam šta da radim. Govori kako me još uvek voli i želi da pokušamo ponovo, ali ja, ne znam", pokušala je umiriti se, no nije joj išlo najbolje.

"Kako to misliš ne znaš? Pa želiš li biti ponovo sa njim ili ne? Voliš li ga još uvek ili ne?", obrisala je ugao usana pokušavajući me gledati ozbiljno dok joj je na licu titrao osmeh.

"Da, volim ga još uvek i želim biti s njim više od svega. Ne želim se probuditi tokom noći nakon pedeset godina i osećati se prazno jer pored sebe nemam njega nego nekog drugog i ne želim da se celog života kajem što nisam poslušala srce. Želim da mogu s njim provoditi vreme do kraja života. Želim da se budim pored njega i da ga promatram dok još spava, a zatim da nam pripremam doručak. Želim da se jedva čekam vratiti kući sa posla jer znam da ću videti njega. Želim da provedem s njim život, ali šta ako se ponovi sve isto? Šta ako ponovo budem plakala i lomila se svako malo? Ako moje želje odnese voda? Kako ću onda nakon svega što su preživeli gledajući me kako se lomim i ponovo ustajem izaći pred roditelje i reći im da sam svesno ponovila sve?"

"Onda ćeš znati da nije problem u tebi. Jer, ako daš sve od sebe da to uspe, ne možeš ti biti kriva zato što je propalo. Savest će ti biti mirna jer si barem pokušala", uhvatila me je za ruku i čvrsto stisla. Gledala sam u nju razmišljajući o svemu što mi je upravo bila rekla. "Onda?", upitala me je nakon nekog vremena. Klimnula sam glavom i ispila svoju kafu do kraja.