/One last chance for love/

dieciocho

Paulo je pričao s Manuelom i sve su riješili. Ponovo su prijatelji.

"Mellani."
"Izvoli."
"Riješio sam sve s Manuelom."
"Super. Baš mi je drago."
"I meni. Stvarno sam bio glup. Izvini."
"Sve pet."
"Jesi ikad razmišljala o istinskoj sreći?" Paulo je odjednom postavio to pitanje.
"Ne baš. Zašto?"
"Eto tako."
"Nisam ni mogla. Nakon što je Sandro otišao i ne razmišljam o nekoj sreći."
"Trebala bi jer bi i Sandro sigurno to htio. Ne bi ti dao da budeš tužna."
"Otkud ti to da sam tužna?"
"Primijeti se."
"To si i psiholog."
"Zavisi." Nasmiješio se.
"Nije ni bitno."
"Trebalo bi biti."
"Ali nije."
"Zašto?"
"Zato."
"Zašto mi ne kažeš?"
"Ne želim."
"Zar nismo prijatelji."
"Jesmo ali ne moraš sve znati o meni. Ni ja ne znam sve o tebi pa te ne zapitkujem stalno."
"Hoćeš da saznaš?"
"Trebam li odgovoriti na to?" Podigla je obrvu.
"Ne, jer već znam odgovor."
"A da?"
"Naravno."
"Super."
"Budi spremna večeras u 8. Vodim te negdje."
"Ali zašto?"
"Saznat ćeš. Samo budi spremna."
"Dobro."

(...)

"Ne budi glupa, Mellani. Nije te lik pozvao na fensi večeru da te zaprosi. Šuti i obuci što ti padne pod ruku." Gunđala je Mellani razbacujući odjeću oko sebe. Našla je crne uske hlače i crno-bijelu majicu kratkih rukava. "Ne veži kosu, Mellani. Oduzet će ti vremena. Muško ne voli čekati." Stavila je lančić sa M privjeskom, malo parfema i krenula. Ali, zastala je na vratima...Okrenula se i sjetila trenutaka kada je prije izlazila vani. Sandro bi ju uvijek poljubio u čelo i snažno zagrlio. Samo se nasmiješila i krenula. Navukla je crvene Huarache dok je bila na izlazu. Baš tada se Paulo autom zaustavio ispred njene kuće.
"Mama, ja idem. Vidimo se."
"Čuvaj se, dušo."
"Hoću." Mahnula joj je.
"Hej."
"Buono sera, signorina Mellani. Idemo."
"Dobra večer i vama, Dybala." Nasmija se. "Čemu talijanski?"
"Zar je toliko loš?" Iskezio se.
"Nije. Samo pitam."
"Ponekad gledam talijanske serije, pa mi talijanski prešao u naviku."
"Wow, kakvih ima, ti si zlatan." Zapljeskala je.
"Hvala." Vratio je pogled na cestu.
"Gdje idemo?"
"Opusti se i uživaj u vožnji." Oblizao je suhe usne.
"Nećeš me kidnapovat' valjda?" Mell se uspravila na šta se Paulu pojavio osmijeh u desnom kutu usana.
"Neću."
"Nekako mi je lakše." Odjednom su stali. "Šta se desilo?"
"Stigli smo." Izašli su ali je sve okolo bilo tamno. Znate kako kažu: ne vidi prst pred okom. Mell je osjetila kamenje i šljunak pod nogama.
"Paulo, šta je ovo? Šta se dešava? Zašto je mrak?" Gledala je oko sebe. Gledala u crnilo. "ako si htio da me uplašiš, uspio si."
"Nisam to htio. Mellani, šta ti je?" Zabrinuto ju je pitao.
"Bojim se mraka." Počela je teže disati, na šta joj je Paulo panično prišao.
"Jesi uredu?"
"Ne. Imaš li vodu, bilo šta da me smiri?"
"Imam." Potrčao je po flašicu. "Izvoli."
"Hvala." Drhtavim rukama je prihvatila flašicu, te otpila par gutljaja.
"Jesi bolje? Pogledaj me." Paulo ju je uhvatio za obraze, te su se oni blago zacrvenili.
"Jesam." Mell je klimnula glavom.
"O moj Bože, tako mi je žao." Privukao ju je u zagrljaj na što je Mell slabo uzvratila.
"Uredu je. Bilo pa prošlo." Prošla je rukom kroz kosu. "Sad je bolje." Rekla je nakon što je upalila baterijsku lampu na mobu.
"Izvini još jednom. Nisam htio da tako ispadne."
"Uredu je. Ne moraš se izvinjavati. Nego, šta si htio?"
"Dođi, pokazat ću ti. Treba li ti ruka?"
"Ne." Mell je spustila glavu. "Imam mob." Posvijetlila im je put.
"Zatvori oči."
"Paulo.."
"Samo nakratko. Obećajem." Sklopio je ruke. Mell je zatvorila oči. "Uredu. Samo polako ovuda. Sad sjedi. Eto, tu smo. Otvori oči."
"Ajme, ovo je predivno. Nikad nisam bila ovdje."