/One last chance for love/

diez

"Čovječe." Rekao je Paulo kroz zube.
"Paulo, ako je ljuta i ne želi prihvatiti izvinjenje, ne pokušavaj više." Rekla je Selena silazeći niz stepenice u dnevni.
"Selena, ljuta je. Ne želim da svi znaju da sam drzak i ljut."
"Neće. Oni znaju kakav si. Znaju da ne bi nikog povrijedio."
"Valjda si upravu, ali opet..." Prekinula ga je.
"Prestani svoju glavu zamarati tim stvarima." Uhvatila ga je za obraze. "Odmori malo. Ionako imaš slobodan dan."
"Uredu, ljubavi. Hoću." Nasmiješio se. "Idemo gledati neki film."
"Kada ti je sljedeća utakmica?"
"Za tačno sedam dana."
"Aha. Sretno ljubavi."
"Hvala." Poljubio ju je u tjeme. "Zaboravio sam ti nešto reći."
"Šta to?"
"Moja rodica Dolores danas dolazi."
"Nisam ju dugo vidjela. U koliko dolazi?"
"Oko 2 sata poslijepodne."
"Aha. Jedva čekam da ju vidim."
"I ja. Mnogo mi nedostaje."
"Moramo onoj Mellani reći da nešto spremi." Rekla je Selena odvratnim tonom glasa.
"Selena, dušo, nemojmo opet o tome."
"Uredu, ali mora znati šta treba raditi. Treba znati gdje joj je mjesto." Paulo se malo stresao zbog zadnje rečenice.
"Jesi uredu, Paulo?"
"Da. Samo mi odjednom postaje hladno." Lažno se nasmiješio.
"Da se nećeš prehladiti?" Zabrinuto je pitala.
"Valjda će proći. Možda je samo naletjelo."
"Nadam se. Ne bi bilo dobro da se razboliš i propustiš tekmu protiv Njemačke."
"I ja se nadam."
"Evo, film je počeo." Selena se ušuškala u Paulov zagrljaj.

(...)

"Mellani."
"Reci, Fiorella."
"Zove nas Paulo."
"Čovječe." Promrmljala je Mellani. Krenula je sa Fiorellom u dnevni. Tamo je bila i Selena. Pa naravno. Ko bi drugi tu bio? -.-"
"Fiorella, Mellani, spremite neki ručak.Moja rodica će doći za sat vremena. Želim da sve bude spremno." Fiorella i Mellani su ga pomno pratile.
"Uredu." Rekla je Fiorella naposlijetku tihim glasom. "Ajde, Mellani."
"Šta da napravimo?" Pitala je Mellani.
"Pileći odrezak s pire krompirom i graškom."
"Može. To moja mama često pravi."
"Super onda. Ali, moramo požuriti. Treba biti gotovo što prije."
"Razumijem, kapetane." Nasmijala se Mellani.

(...)

Čuo se razgovor u dnevnom, pa su Fiorella i Mellani izišle vidjeti šta se događa. U dnevnom su ugledale vitku smeđokosu djevojku s koferom pored sebe.

"Dolo, mala, nedostajala si mi."
"I ti meni, Paulinjo." Nasmiješila se grleći Paula.
"Dolo, nisam te dugo vidjela." Selena je krenula da zagrli Dolo, ali ju je Dolo zaustavila.
"Drago mi je što te vidim, Selena." Rekla je umorno na što je Selena napravila zbunjen izraz lica. "Umorna sam. Idem se malo odmoriti, pa ćemo se kasnije družiti i razgovarati."
"Uredu." Rekla je Selena idalje iznenađena gestom Paulove rodice.
"Mellani, odnesi Doloine stvari gore u sobu, a ti Fiorella za 15-ak minuta postavi ručak." Rekao je Paulo. Obje su klimnule glavom i krenule za poslom. Kad su već Dolo i Mellani bile na pola stepenica, Dolo je prekinula tišinu.
"Mogu i ja ponijeti kofer ako ti je težak."
"Nema potrebe, gospođice. Vi ste tek došli i umorni ste. Ne trebate se zamarati još više."
"Nema veze." Dolo je preuzela kofer osmjehujući se. Mellani ju je uvela u sobu, koja je pored Paulove i Selenine.
"Izvolite. Ako vam bude nešto trebalo, Fiorella i ja smo dole u kuhinji."
"Uredu. I...Mellani, zar ne?"
"Da. Recite."
"Radije bih da me zoveš kao i ostali. Dolo."
"Pomalo mi je neugodno zvati vas tako." Postiđeno je rekla Mellani spuštajući glavu.
"Nema ti zašto biti. Sigurno nisam puno ni starija od tebe."
"Uredu. Može. Ručak će biti za možda manje od 10 minuta."
"Bit ću tu na vrijeeme."
"Vidimo se." Tiho se nasmiješila Mellani izlazeći iz Doloine sobe. Ubrzo je i Dolo sišla na ručak. Sjela je pored Paula.
"Mellani, Fiorella, zašto vi ne sjednete?" Pitala je Dolo veselo.
"One ne jedu s nama." Odgovorila je Selena. Opet ona i njena bahatost.
"Gospođa Selena je upravu." Tiho je rekla Mellani.
"Nema veze. Sjedite. I vi ste dio porodice." Rekla je Dolo.
"Meni ne smeta." Složio se Paulo na što se Selena namrštila. Mellani je morala sjesti s Paulove lijeve strane, jer pored Dolo nije bilo mjesta, a pored Fiorelle je bila Selena. Mellani se nije osjećala neugodno što jede s "nepoznatim" ljudima već zato što je pored Paula.
"Mellani, možeš li mi dodati sos?" Pitao je Paulo.
"Uzmi si ga sam." Tiho mu je rekla i ustala. "Izvinjavam se, ali nisam gladna." Uvukla je stolicu i otišla u kuhinju. Sjela je za radnu površinu i stavila glavu u šake. Duboko je uzdahnula i prešla rukama preko lica.
"Šta ovo bi?" Zbunjeno je pitala Dolo.
"To trebaš pitati Mellani." Rekla je Selena.
"Paulo, je li djevojka dobro?" Dolo je zabrinuto pogledala u Paula.
"Ne znam." Odgovorio je spuštajući pogled na svoj tanjir razmišljajući da li da ode do Mellani ili ne.
"Idi do nje. Vidi šta joj je. Fiorella i ja ćemo pospremiti stol." Selena se zacrvenila k'o aleva paprika, ali je pokušala to prikriti.
"Ajde dobro." Ustao je i ušao u kuhinju.
"Mellani?" Dozvao ju je, ali nije odgovarala. "Reci nešto." Prišao joj je, te spustio ruku na njeno rame na što se ona trznula kao vatrom spržena.
"Miči svoje ruke s mene!" Zarežala je kroz zube. "Shvati to već jednom." Ustala je.
"Dolo me poslala da vidim jesi li dobro."
"Vidiš da sam dobro, a sad odlazi."
"Ovo je moja kuća i nemaš mi pravo naređivati."
"A ti si moj šef i nemaš pravo da zabadaš nos u moj privatni život i povrijeđuješ me fizički i psihički."
"Rekao sam da mi je žao."
"Moja ruka je idalje šarena i boli."
"Žao mi je. Nisam htio."
"Paulo, ne znaš razlog mog dolaska ovdje. Ne poznaješ me uopšte."
"Ali, možda ti mogu pomoći."
"Ne", odmahnula je glavom, "ne možeš."
"Ako budeš trebala pomoć, tu sam."
"Ne hvala, Dybala." Izišla je iz kuhinje ostavljajući Paula ponovo poraženog u njegovom pokušaju da joj se izvine i sazna nešto o njenom životu.

Već je ponoć. Mellani je odavno otišla kući. Selena je zaspala, baš kao i Dolo. Paulo je sjedio na balkonu i gledao u nebo.

"Paulo, ne znaš razlog dolaska ovdje. Ne poznaješ me uopšte."

Ta mu se rečenica svo ovo vrijeme motala po glavi. Od lošeg ručka pa sve do sad. Mellani je Paulu odjednom postala velika misterija o kojoj ništa ne uspijeva saznati.

"A ni neću." Rekao je sam sebi. "Koja si ti misterija, djevojko." Namrštio se.
"Zašto te to zanima, Dybala?" Pitala ga je savjest.
"Zato što mislim da joj treba pomoć, a ja volim pomagati ljudima."
"Ne trudi se. Nećeš ništa saznati." Uzvratila mu je savjest.
"A boli me briga više!" Glasno je odbrusio sam sebi, te odlučio prespavati na balkonu.

(...)

Selena se probudila bez Paula pored sebe. Ustala je i pokušala pronaći svog dragog.

"Paulo?" Izišla je na balkon, te vidjela Paula sklupčanog na kauču. "Probudi se." Lagano ga je prodrmala.
"Reci." Protegao se i protrljao oči podižući se u sjedeći položaj.
"Zašto si spavao vani?"
"Ne znam. Nije mi se ulazilo u sobu. Bilo mi je lijepo spavati pod zvijezdama." Nasmiješio se.
"Mogao si se prehladiti."
"Ma neću." Odmahnuo je rukom.
"Nadam se da nećeš. Ajde, idemo jesti."

Na stolu je već postavljen na doručak.

"Pravo čudo." Promrmljala je Selena.
"Izvolite. Trebate li još nešto?" Mellani se obratila Paulu i Seleni.
"Ne hvala. Fiorella i ti možete pospremiti našu sobu." Odgovorila je Selena.
"Ja imam drugog posla." Rekla je Fiorella. "Mellani, hoćeš moći sama?"
"Naravno. Ne brini." Nasmiješila se. Ušla je u njihovu sobu, gdje se osjetio miris parfema. Paulovog parfema. Mellani je pospremila krevet i otvorila prozore, te prionila na posao. Neko je pokucao na vrata.
"Smijem?"
"Naravno. Ovo na neki način i jeste tvoja kuća." Nasmijala se ugledavši Dolo.
"Samo što ne živim ovdje." Kiselo se nasmiješila.
"Nema to veze. Šta si trebala?"
"Meni je dosadno i..." Mellani ju je prekinula.
"Kako? Pa imaš Selenu. Zabavljajte se."
"Ne gotivim je nešto." Slegnula je ramenima i sjela na krevet. "Trebal li ti pomoć?"
"Ne. Mogu sama."
"Ja sam radiša. Volim raditi i čistiti. Tako radim kod kuće u Kordobi."
"Ou, znači tamo živiš?"
"Da. Tamo i radim. Samo što sam na godišnjem, pa sam došla posjetiti svog dragog Paula."
"Lijepo."
"Nego, šta trebam uraditi?" Dolo je ustala i uzela sredstvo za prozore iz Mellanine ruke.
"Nemoj ništa. Ja ću sve."
"Ne budi blesava. Nije mi problem.
"Jao, uredu kad si tako tvrdoglava."

(...)

Dolo i Mellani su čistile sobu, dok ih je Selena posmatrala. Ko će drugi? Čula je njihov smijeh što ju je dodatno iritiralo. Bijesno je sišla u dnevni kod Paula.

"Tvoja rodica je ovdje došla na odmor, zar ne?"
"Da, na godišnjem je."
"Ako je tako, zašto onda čisti našu sobu?"
"Ne razumijem."
"Ona pomaže Mellani da pospremi našu sobu."
"Šta fali? Dolo je vrijedna. Uvijek nešto radi."
"Da, ali nije ona naša kućna pomoćnica nego Mellani."
"Ljubavi, uzrujavaš se bez razloga." Poljubio ju je u čelo, a Selena je ljuto puhnula.

-Ovo je i jubilarni 10. nastavak. Zamolila bih vas da u komentaru ostavite svoj dojam o dosadašnje pročitanim dijelovima. Također bih zamolila i ove koji čitaju i ostavljaju vote-ove *mnogo hvala* da se izjasne i u komentaru, a ne da samo "ŠUTE". :(( Želim da znam zašto čitate moju priču i kako vam se (ne) dopada. A ne da ju pišem uprazno. :p Ponovo hvala svima koji čitaju i ostavljaju vote, ali se izjasnite. *što bi se reklo: budite aktivni* Mnogo bi mi značilo. Hvala.. n_n <3

-bebaa.. :(