/One last chance for love/

diecinueve

(...)

Rezultat tekme je ostao 1-0. Argentina je pobijedila golom Dybale u 23. minuti. Mellani je dobila poruku od Paula.

/Čekaj me ispred stadiona./

Mellani je neko vrijeme zbunjeno gledala u mobitel, a onda je polako krenula. Čekala je Paula ispred stadiona. Uskoro su svi otišli. Kako navijači, tako i igrači.

"Mellani." Čula je njegov glas.
"Konačno. Zašto sam te morala čekati? Trebam ići kući."
"Htio sam te ja odvesti kući." Rekao je stavljajući torbu s opremom na rame.
"Nisi trebao. Mogla sam uzeti taxi."
"Noć je. Nije sigurno vani."
"Molim te, Paulo, ne trebaš se brinuti za mene. Nisam dijete."
"Ali..."
"Nije potrebno, uredu?" Okrenula mu je leđa. "Laku noć. Vidimo se." Krenula je, a Paulo je također ušao u auto i krenuo, ali...
"Hajde ulazi."
"Ne želim."
"Zašto? Već si bila u mom autu. Nisam stranac."
"Poznajem te tek 2 mjeseca."
"Pa šta? Uđi u auto kako bi bezbjedno stigla kući."
"Ne."
"Kako hoćeš." Izašao je iz auta i prišao joj.
"Paulo, molim te. Lični prostor." Pomaknula se korak unazad.
"Ne želim. Šta ako te neko ukrade? Ja bih bio kriv."
"Ne bi. Zato idi."
"Okej, idem. Ali, i ti ideš sa mnom." Prebacio ju je preko ramena i stavio na zadnje sjedište, te zaključao auto.
"Jesi li normalan? Odvodiš me protiv moje volje."
"Ti želiš kući, a ja ću te odvesti."
"Na ovako nasilan način. Pa neko bi zaista pomislio da me kidnapuješ." Prekrižila je ruke.
"Ne znam zašto dramiš ovoliko."
"Znaš zašto?" Pitala je, te ju je Paulo pogledao preko retrovizora u autu. "Zato što će nas neko vidjeti. Objavit će u novinama i ljudi će me nazivat' ženskom bez morala."
"Neće."
"Paulo, znaš kakvi su novinari. U sve živo povjeruju kao i ljudi. Ne želim izlaziti u jebenu javnost." Puhnula je prekriživši ruke, te se naslonila na sjedište. Paulo se počeo osjećati loše zbog toga. "Stupido. Naïve voi. Caro Dio." Prešla je šakama preko lica, dok je gunđala na italijanskom. Paulo je samo šutio, jer bi je inače još više razljutio i tako pogoršao stvari. Neko vrijeme su šutili.
"Žao mi je." Rekao je Paulo.
"Kako god. Uredu je." Okrenula je glavu. Dovezao ju je do njene kuće.
"Sutra ne moraš dolaziti."
"Super. Doviđenja." Rekla je Mellani zalupivši vratima. "E, naivna Mellani." Promrmljala je ulazeći u kuću.

"Mama, sutra odmaram."
"Super. Kako si se provela na utakmici?"
"Super." Mellani se odmah prisjetila trenutka kada ju je Paulo unio u auto na ne baš fin način.
"Dušo, slušaš li me?"
"Nešto si rekla?" Pitala je Mell.
"Hoćeš li večerati?"
"Naravno."
"Je l' sve uredu?" Mama ju je pomilovala po kosi na što je Mell klimnula glavom.
"Idem se presvući." Brzo je navukla pidžamu i svezala kosu u rep, te sišla na obiteljsku večeru.
"Kćeri." Oglasio se njen otac.
"Reci." Pogledala ga je.
"Pošto si sutra slobodna, da li bi htjela da odemo u kino?"
"Naravno. Kao da si znao. Odavno nisam išla u kino."
"Super onda. Ja ću nakon večere pogledati ponudu, pa ćemo se dogovoriti za dalje."
"Može. Jedva čekam."

(...)

Mellani je gledala neke smiješne klipove na laptopu, dok joj se mobitel punio na noćnom ormariću. Stigla joj je poruka.

"Ko je sad?" Promrmljala je zaustavljajući video. "Daj molim te." Uzdahnula je kada je vidjela ko joj je poslao poruku.

/Izvini još jednom. Nisam želio da onako ispadne./
/Rekla sam da je uredu. Ne izvinjavaj se više./
/Imam osjećaj da si ljuta./

"Ozbiljno?" Rekla je Mell sarkastično, dok se spremala da odgovori.

/Osjećaj te ne vara./
/Kažeš da je uredu, a ljuta si./
/Trebam se malo srediti. Ne bih da ti kažem nešto što ne treba. Posvađali bismo se samo./
/Uredu onda. :) Vidimo se./