Moja tajna

Part 3

Dok je semafor pokazivao crveno svetlo, vozaci su dosadu ubijali razvijajuci u svojim glavama scenario zivota koji zive lepa plavuša i markantan muškarac do nje u besnim crnim kolima. Muškarci su mu zavideli što na automobilu što na devojci u njemu. Kalina i Marko su već neko vreme kružili gradom isprobavajući „poklon".

„Drago mi je da ti se svidjaju kola ljubavi ali želim nešto da mi obećaš."-rekla je Kalina

„Sve što poželiš."

„Obećaj da ćemo kupiti komotniji i veći automobil kada budemo dobili dvoje mališana."

„Dvoje?Ja sam razmišljao o jednoj maloj devojčici koja će ličiti na mamu i čitavom fudbalskom timu dečaka, da je brane od svih udvarača"

Kalina se oduševljeno nasmejala, bila je jedinica i oduvek je želela veliku porodicu. Zavidela je drugaricama koje su imale sa kim da se igraju, vraćaju iz škole, dele tajne, isplaču na ramenu. Ona je uglavnom bila sama, zatvorena u svoj svet sačinjen od knjiga, klavira, privatnih časova francuskog i nemačkog. Rano je ostala bez roditelja koji su poginuli u saobraćajnoj nesreći, vest o njihovoj smrti uzdrmala je njen desetogodišnji svet. Mislila je da je taj osećaj hladnoće koji je prvi put osetila kada je umesto svom ocu, vrata otvorila policajcu koji je došao da je obavesti o njihovoj smrti, nikada neće napustiti. Od tog dana, vesela i pričljiva devojčica, zatvarala se u sebe, dane je provodila u roditeljskoj sobi, dodirujući očeve košulje, prskajući majčine parfeme, bezuspešno se nadajući da će neko od njih svakog časa ući na vrata i reći joj da je sve ovo bila igra. Osećala se tako napuštenom i usamljenom u ogromnoj vili sa slugama, gomilom rodbine koju nije poznavala i njihovim besmislenim rečima utehe. Kalina je propadala sve više i više, prolazili su i dani pre nego što bi izašla iz roditeljske sobe a služavke su vraćale tacne sa netaknutim jelom. Prvi put kada je gospodja Divna Aleksić kročila u tu sobu, zatekla je premršavu lutku. Mali andjeo od devojčice bio je gotovo nepodnošljivo ispijen, tamni kolutovi ispod očiju sveodočili su o neprospavanim noćima i isplakanim suzama. Divna je prepoznala oči svog sina na ovoj devojčici ali je njen pogled lutao, bio je prazan, bez ijedne naznake životne radosti.

„Kalina, dušo."-obratila joj se pažljivo.

Devojčica je podigla svoju glavicu ka njoj i upitno je pogledala.

„Znam, ne prepoznaješ me ali ja sam tvoja baka,majka tvog tate, poslednji put kada sam te videla bila si beba, jedva nešto veća od vekne hleba."

„Zašto?"

„Šta zašto, Kalina?

„Zašto si došla sad?"

„Znaš odrasli ljudi nekada kažu neke teške i ružne reči jedni drugima koje zapravo ne misle, nakon toga oni prestanu da pričaju jer su ljuti, besni i ogorčeni. Posle dosta vremena, oni i zaborave razlog te svadje ali ružne reči ih još uvek bole ali ne one koje su njima upućene već ona koja su oni uputili svojim dragim osobama. Žele da prekinu tu tišinu koja vlada izmedju njih i da se pomire ali nešto što se zove ponos to tvrdoglavo ne dozvoljava i nekad jednostavno koliko god da ti se čini da se odredjeni dan, noć, dogadjaj, bol, nikada neće završiti, život je taj koji će se završiti dok se okrenemo.Ono što je najgore jeste da nikada nećemo dobiti oproštaj, nikada nećemo leći uveče u krevet sa olakšanjem oproštaja, saznanjem da nam je bol koji smo nekome prouzrokovali oprošten."

Žena je pogledala u devojčicu, sama sebe iznenadivši, ovo je bio njen najduži razgovor ove nedelje, od kako je saznala da joj je sin jedinac poginuo.

„Da li si se ti to posvadjala sa mojim tatom?"

„Jesam, nažalost. Veruj mi da nije prošao jedan jedini dan a da se nisam pokajala zbog toga."-rekla je sa gorčinom u glasu.