Ona prava- peta priča serijala Igra Zmajeva

Deseto poglavlje

SOFIA POV

Moly leži na mom krevetu dok se ja spremam za posao. Znam da me čudno gleda samo zato što sam se našminkala malo više nego inače. Valjda sve ove promjene tako utiču na mene. Želim da se i sama potrudim malo i promjenim nešto, a od fizičke promjene je najlakše krenuti.

-Stvarno si divna, Sof. Zavidim ti. Ali ne u pogrešnom smislu te riječi. Adam je divan momak i ti si jutros toliko drugačija da je nemoguće ne primjetiti to. Drago mi je zbog tebe. Da se sve odvije onako kako treba- posmatrala sam je u ogledalu i bila je baš zamišljena kad sam joj rekla do koje tačke smo ja i Adam došli za tako malo vremena.

-Naći ćeš i ti sebi nekoga ko te zaslužuje, samo imaj strpljenja- ni ja ne znam da li je on onaj koji će moći da podnese sve moje bubice, dok moja prijateljica tvrdi da jeste i da sam zaglavila s njim i da mi nema povratka. Ali to je Moly ona u svemu vidi nešto posebno.

-Dok osvane taj dan, ja ću već da budem matora sa hrpom mačaka oko sebe. U poslednje vrijeme kod mene je u potpunosti sušni period- ona je pričala o svom intimnom životu s lakoćom dok bi ja svaki put osjetila grč zbog toga.

Telefon mi je zavibrirao i na ekranu je bljesnulo Adamovo ime. Zvao me je i na trenutak sam oklijevala da li da mu se javim. Sad sam mu djevojka i normalno je da razgovaramo kad me pozove i kad imamo o čemu. Pogledala sam u Moly i shvatila je da želim da izađe što je odmah i uradila.

-Halo- javila sam se čim je ona zatvorila vrata.

-Zdravo, lutko- sviđalo mi se kako me zove i zvučalo je jako lijepo.

-Zdravo i tebi- nisam baš kreativna kao i on da bi mogla da mu osmislim nadimak.

-Samo sam htjeo da te nazovem i da vidim kako si. Iskreno danas imam obaveza ali voleo bi da te vidim kasnije ako je ikako moguće?- sviđa mi se to što je pitao imam li vremena. Nije zahtjevao niti me prisiljavao na bilo šta. Slobodno sam disala pored njega, što se ne bi moglo reći za druge muškarce koje sam poznavala.

- Tek posle radnog vremena. Odnosno posle šest, moram nešto da obavim prije- jesam zaokružila nekoliko stanova koje bi trebala pogledati i vidjela sam dva oglasa za posao koji bi meni odgovarao, možda bi trebala da obavim tih nekoliko poziva.

-Važi. Meni odgovara. I ja ću do tad biti po malo zauzet, ali svakako ću da mislim na tebe- nasmješila sam se.

-Dobro. Misliću i ja na tebe- i onako mi se u poslednja dva dana nastanio u misli i ne zna da izađe iz njih. Te misli su mi najljepše i najdragocjenije koje imam.

-Drago mi je što to čujem. Vidimo se  kasnije- poklopio mi je slušalicu i ja sam spustila telefon na sto i dalje presretna što me pozvao. Stvarno je mislio sve što je rekao. Vjerujem mu, stvarno mu vjerujem.

Bila sam spremna za polazak kad je Moly ušetala  u moju sobu noseći kutiju u ruci i smješkajući se.

-Preuzela sam poštu za tebe i nadam se da ti ne smeta- nisam ništa naručila.

-Ko je to poslao- pitam je i okrenem kutiju. Lagana je. Šta god bilo unutra nije teško.

-Nema ničeg- znači da je on. Adam joj je poslao i najvjerovatnije je mislio da mi je to stiglo prije nego li je pozvao da vidi šta radi.

Sjela je na krevet i skinula ukrasni papir da bi odmah zatim otvorila kutiju.

Ostala je bez teksta kad je izvadila plavu svilenu haljinu iz nje. Očarana sam poklonom. Nikad mi niko nije poklonio nešto ovako vrijedno. Haljina je markirana i vidi se po materijalu da je jako skupa. Moly je takođe posmatrala moj poklon diveći mu se.

-On baš ne gubi vrijeme- prokomentarisala je.

-Izgleda- vratila sam je u kutiju, razmišljajući da li da ga pozovem ili da sačekam da se vidimo. Ipak mislim da je bolje da mu se lično zahvalim na tome samo da izdržim do večeras.