Ona prava- peta priča serijala Igra Zmajeva

Šesto poglavlje

SOFIA POV

Ovom se nisam nadala niti sam očekivala da se odjednom pojavi iza mene i podivlja zbog Erica. Nisam očekivala ni ovaj poljubac ni one riječi koje je izgovorio prije samo nekoliko sekundi, ali sve se to dogodilo.  On je nešto što me uznemirava i tješi u isto vrijeme i na veoma čudan način utiče na mene. Prijatelji ne ljube ovako i nisam sigurna šta da mislim o ovome. Nije da se nisam ljubila i ranije, ali ni jedan poljubac nije bio ovakav. Posesivan i žestok, posjednički i nježan u isto vrijeme. Gubim tlo pod nogama i ne znam kako se nositi s ovim.

Usne su mu meke i tako nježne, a jezikom je lagano dodirivao moj. Opijao me, oživljavao i držao uz sebe tražeći da mu popustim i pokrenem se. Nisam mogla. Ne znam zašto ali nisam. Ukočena sam i prestrašena, po malo od oboje, ali on je nepokolebljiv i neće odustati. Priznajem da mi prija ovo, ali opet... On je on, a ja sam ono što jesam i mislim da nisam dostojna toga. Ne mogu se pomaketi niti želim, ali opet nešto me u meni upozorava da se moram paziti. Ionako ne shvatam sve ovo. Ne razumijem i strah me.

Znam samo da ovo što se dešava sad mjenja mnogo toga među nama i ne znam da li sam spremna na to. Pored svih drugih stvari koje su mi se dogodile ova je najveća i najsnažnija. Adam je neko ko ne može proći neopaženo ne samo kod mene već uopšte.

,, Sof... Ja ne mogu da ti budem prijatelj... Žao mi je Sofi'' čelo mu je naslonjeno na moje i teško diše, a njegov vreo dah pomješan s mirisom nekog pića me greje. Shvatila sam to, ali nisam ništa mogla da kažem. Moj mali sigurni svijet je poljuljan i nastaju velike promjene u njemu, samo što ja nisam sigurna da li mogu da se nosim sa njima.

,, Posle ovoga ne želim da mi to budeš'' jer definitvno se pored prijatelja ni jedna normalna osoba ne osjeća ovako kao ja sad. Zbunjeno i nedefinisano, kao da će svakog trenutka da poleti i to bez krila. Mislim da se ovo zove privlačnost, ali ne mora da znači. Elektricitet koji me pecka niz kičmu sve do nožnih prstiju osjetim svaki put kad mi je blizu, ali ovako kao sad me izluđuje to što ne mogu da ugušim taj osjećaj. Previše me obuzima odjednom, nisam spremna.

,, Sof, spreman sam da  idem polako, da te ne guram preko granice koju ne možeš da podneseš. Samo me ne ignoriši. Priznajem da sam nejasan i sam sebi, ali ti me nenormalno privlačiš. Proteklih desetak dana je bilo pakleno. Stalno si mi se motala po mislima, a nisam mogao do tebe. Nisam te ni zvao jer sam se bojao da će biti samo gore'' ništa ja njega ne razumijem. Sviđam mu se... Da ga ne guram od sebe??? Uh!!!

,, Zbunjena sam'' priznajem mu, ali kako da mu kažem da nemam pojma šta on očekuje od mene?

,, Vidi, i ja sam. Izađi sa mnom. Ako ti ne bude odgovaralo moje društvo ili budeš trebala samo malo prostora reci mi. Samo ja više ne mogu da glumim nešto čega nema. Ti me zanimaš kao žena i ostalo možeš da okačiš mačku o rep'' trepnem nekoliko puta u nevjerici, još uvijek me drži uz sebe i ne znam kako da razmišljam dok osjećam kako miriše.

,, Moram da razmislim...'' odmahnuo je glavom i duboko udahnuo.

,, Nemoj, samo se opusti i vidjet ćemo gdje će nas to odvesti. Molim te Sofi...'' nekako mi sve to zvuči nestvarno i pogrešno. Ja sam Hellenina štićenica, a Adam joj je brat.

,,Mogu li te nazvati kad odlučim'' grčevito je zagrizao donju usnu i skupio obrve. Mislim da mu se ne sviđa ta ideja.

,, Nemam izbora jel da'' pusti me i odmah sam osjetila val hladnoće koji me zapljusnuo i zadrhtala sam.  Odmahnula sam glavom.

,, Dobro, vodim te kući. Ne želim da sama ideš'' prodisala sam kad se malo smirio, jer je na trenutak izgledao kao da će se raspuknuti.

Vožnja do kuće u kojoj sam još uvijek boravila bila je tiha. Neka muzika u laganim tonovima je tiho svirala i ispunjavala vazduh oko nas. S obzirom da je vozač utrka, vozio je polako i bez žurbe. Ćutali smo svako za sebe, ali nije bilo toliko neprijatno. Htjela sam da se okrenem i pogledam ga, ali čemu to? Neću da živim od iluzija, a on će se kroz nekoliko dana ohladiti.