Ona prava- peta priča serijala Igra Zmajeva

Trinaesto poglavlje

ADAM POV

Cijeli dan sam proveo sa Sofi i nisam upošte želeo da se odvajam od nje i da je ostavljam samu, ali nije željela da ostanem.  S obzirom u kakvom sam je stanju zastao jutros sad izgleda odlično i večerala je. Cijeli dan je nekako odsutna, ali ni jednom se nije udaljila od mene i pričali smo o svemu skoro. Samo se nismo doticali njene noćne more, ni tog događaja koji se desio očito u tom periodu.

Saznao sam da je završila za frizera, ali da nikako nije našla posao u struci i da nije nikad radila to. Voli prirodu i zimu. To sam pripisao njenom porijeklu. Ruskinja vatrene krvi.

Za cijeli dan sam je samo jednom poljubio i to na njenu inicijativu. Nisam htjeo da koristim njeno trenutno stanje da bi uzeo ono što je meni potrebno.

Pričali smo i o njenom tajnom obožavatelju koji je i dalje tajni, ali neće još zadugo. Danas joj je stigao poklon. Bio je to sat i to jako lijep. Rolex u crnoj satenskoj kutiji. Ona je samo uzdahnula i odložila ga u kutiju u kojoj su bile sve stvari koje je dobila. Nije mi spominjala da joj skoro svaki dan stigne po nešto ,ali je sve to ostavljala po strani. Nije čak ni pokušala da nosi to.

Ljubomora me kida ali joj pored njenih problema ne treba i poludjeli dečko, nesiguran u sebe.

Nije mi bilo lako na kraju dana sjesti u auto i ostaviti je da uđe u zgradu, ali sam zadovoljan postignutim s njom. Rekao sam joj da ću je nazvati kasnije da pričamo i sad čekam držim telefon u ruci pitajući se šta radi.

Dok sam ja mislio o tome na ekranu je zablještalo Tomovo ime i nasmješio sam se. U zadnje vijeme se i nismo baš čuli ni vidjeli. Ne bi bilo loše da porazgovaramo malo nas dvojica.

-Zdravo, Tom- javim se prijatelju koji je vrisnuo i iza se čula muzika.

-Ljudi, nećete vjerovati, prepoznao me je- nasmješio sam se. Stvarno sam se loše ponijeo prema njima u zadnje vrijeme. Uvijek bi imao dobar izgovor da se ne vidimo i sve do sad je svaki put imao razumjevanja.

-Tom, neću da se izvinjavam zato što sam zauzet. Stvarno sam imao posla. Nisam baš kao ti da mi je isključivo provod na pameti- Vjerovatno pola od ovog što sam rekao nije ni čuo, ali ko da je i važno.

-Wood, iskreno zabrinuo sam se za tebe. Trebali bi da popričamo malo nas dvojica. Sami. A onda da se pridružimo društvu u nekom klubu- ne mogu se telefonom raspravljat s njim sad.

-Nađimo se negdje, ja sam trenutno kući. Javi mjesto, a ja imam važan razgovor za obaviti- prekinem prije nego li me počne zapitkivati o još nekim stvarima.

Stvarno je prijatelj, ali ja nisam još spreman da mu objašnjavam svoj odnos sa Sofiom. Ne krijem, al dok ne otkrijem sve ne mislim stati. Posle toga sve će da  bude jasnije i jednostavnije nego sad. Bar se nadam.

Okrenuo sam njen broj i nakon samo jednog zvona mi se javila.

-Dušo, jesi li dobro- zvučala je malo potišteno, ali nije bila kao što sam očekivao.

-Jesam. Sad sam stigla u sobu- išla je negdje u tom stanju?

-Sofi, gdje si išla- pitam je iako to ne bi trebao.

-Išla sam kod... Psihijatra- gospode. Zašto mi nije rekla i ja bi išao s njom?

-Mogla si mi reći da ideš otpratio bi te i sačekao- zatvorim oči i provučem prste kroz kosu, pa je povučem. Jako.

-Ne bi mogao ići, jer sam to morala sama da obavim. Adame veoma sam ti zahvalna na svemu što si uradio za mene danas i samo da znaš da mi mnogo znači to što si ostao cijeli dan sa mnom brinući za mene. To niko nikad nije radio- nije mi jasno kakvi su to kreteni s kojima se viđala ranije?